„Aman, pusti to dete na miru, kakva bre dramska sekcija prvi dan raspusta!”

jun 14, 2019

Retko pišem o događajima koji nemaju veze sa mnom. Jedan od razloga je i taj što ne postoji neutralna i objektivna pozicija, i što često nije onako kako izgleda, da bi se o tome nešto egzaktno zaključivalo. Ako je naš utisak posle svedočenja događaju osuđujući, onda nismo neutralni.

Međutim, evo danas pravim izuzetak.

Sedim na terasi i pijem kafu. Ćerka je u školi. Danas prave žurku. Poslednji dan ove školske godine. Počinje raspust! Ne zna se ko se više raduje, ona ili ja. U daljini se čuje dečja graja sa školskog dvorišta. Inače, ulicom vlada neka čudna letnja tišina. Odjednom čuje se dečja vriska. Po nekom instinktu uvek mislim da je to moje dete i unapred se za svaki slučaj isprepadam. Onda se setim da ima deset godina i da dugo ovako ne reaguje…

Devojčica od recimo sedam ili osam godina, ide sa starijom sestrom i mamom i doslovno urla: „Neeeeću, neeeeću, neeeeću, ispiši me odmah! Odmah joooj javiiii! Neeeeeeću!”

Pravim se mrtva. Jer, nešto se razmišljam, ako me vide da ih gledam, možda mala dobije i vaspitne pljuske što se ružno ponaša pred nepoznatom komšinicom sve uz opasku „Smiri se jel vidiš da te gledaju!?”

Ne gledam, ali je nemoguće ne čuti.

Njena mama na svaku njenu „Nećuuu”, viče „Smiriiii seee”

Devojčica urla „Neeeeeću, odmah da si javila, ispišiii meeee, neeeeću, neeeeću…”

„Smiri seee!”

Razmišljam o tome kako je danas lako reći neću. Razmišljam o popustljivim roditeljima, razmaženoj deci, nemanju granica i uopšte današnjem, u svakom pogledu liberalnijem vremenu. Međutim misli mi prekida devojčicino, kroz suze i urlanje objašnjenje šta to neće, i to mi kao rolokoster promeni smer misli.

„Nećuuuu da se smirim… neeeeću… išla sam na dopunsku, neeeeću da idem na dramsku sekciju, odmah me ispiši, NEEEEĆUUUU!”

Majka revoltirana nastupom besa, odlučnosti ili čega god, pljusne je po obrazu sa rečenicom „Neee moraš!”

Devojčica, kao da ne veruje da je pobedila i dalje nastavlja da urla „neeeeću” kroz ulicu.

Moj pas, koji sedi pored mene, u kojeg sam fiksirala pogled da ne bih bila svedok scene na ulici, s pažnjom prati dešavanja. Pomera glavu levo desno, mrda ušima, promeškolji se, malo zareži, prati pogledom, njuhom i sluhom šta se dešava. A da ume da govori, kunem vam se, rekao bi „Aman, pusti to dete na miru, kakva bre dramska sekcija prvi dan raspusta!!!”

Setila sam se nekih psiholoških radionica na kojima smo učili da postavimo granice i kažemo NEĆU. Sećam se odraslih ljudi koji se preznojavaju kao deca na tim seansama. Da se razumemo, svi oni su tu jer je njihov život došao u fazu kada pristaju na sve i kada im treba pomoć. Došlo mi je da se sjurim na ulicu i kažem ovoj majci koliko je njeno dete genijalno. Onda sam pomislila kako je to glupo i uzaludno. Roditelji apsolutno čine najbolje od sebe za svoju decu. Često to činjenje proizilazi iz njihovih ličnih uverenja, strahova, ljubavi…

I kako da odvojimo razna „Neću” u vaspitanju. Neću da spavam, uradim domaći, neću da operem zube, uđem u kuću i neću da idem na dramsku sekciju, balet, gimnastiku, folklor, neću da se družim više sa nekim, itd… I to sve neće poslednji dan školske godine, nakon što su je dva polugodišta drugog razreda neviđeno smarali i umarali sa obavezama koje smo mi, ovo sam spremna da potpišem, imali tek od petog osnovne…

Razmišljam o „Neću” svog deteta, i koliko puta ga nisam uvažila. Mnogo puta! Da budemo iskreni! I to svaki put iz straha za njenu budućnost. Kao da je njena budućnost potpuno u mojim rukama do najsitnijeg detalja. Ne osuđujem ovu majku, kao ni njenu teatralnu porodicu. Nikako! Volela bih i da moja ćerka nauči da ovako borbeno kaže „NEĆU”….To bi bila promena i novina kojoj bih se radovala, i sigurnost da će sve u budućnosti biti u redu.

Koliko je samo nesreće u našim životima proizašlo iz zabrane da kažemo „neću”?

Autor, Jelena Obrenović Damnjanović, akademski slikar i vlasnik Studija Oz

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Jedan komentar na "„Aman, pusti to dete na miru, kakva bre dramska sekcija prvi dan raspusta!”"

  1. Bilja kaže:

    Drago mi je sto mala ima jos energije da se suprotstavi. Mene je moja mama “slomila”, naravno misleci da vaspitava dete za primer….pa sad u 30im ucim da postavim granicu mnogima.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama