Učite decu da misle svojom glavom, a ne tuđom.
Učite ih da koriste svoje ruke, noge, leđa, svaki prst, mišić, kost, a ne tuđe.
Učite ih kako da ostanu na nogama kada im život zada udarac ispod pasa, grubo.
Učite ih kako da plivaju kada talasi postanu jaki, veliki i iznenadni.
Učite ih kako da ostanu mirni kada sve oko njih krene nizbrdo.
Kako da ostanu gordi kada im neki usranko kaže da su promašeni, jadni, siroti.
Učite ih da vole sebe. I kada su debeli, mršavi, poderani, gladni, presiti, zbunjeni, krivi, bubuljičavi, nesigurni, odbačeni, drugačiji.
Učite ih suštini. Ili se suština ne uči po nastavnom planu i programu?
Učite ih solidarnosti. Učite ih poštovanju.
Učite ih šta život jeste, a ne šta bi trebalo da bude. Jer u vašim učionicama sedi se i po dvadeset godina. A iz njih, kakva tragikomedija, često izlaze iscrpljeni ljudi koji tek počinju svoje najvažnije lekcije, izostavljene iz skupih udžbenika.
Ne sećam se razlomaka.
Ne znam ništa o kulturama posejanim u australijsku zemlju.
Ne sećam se svih elemenata iz periodnog sistema.
Krug sam odavno oko sebe iscrtala.
Gliste preskačem nakon kiše. Od njihove regeneracije nemam ništa. Trenutno učim da regenerišem sebe nakon što me pola nestane.
Upoznala sam na desetine sluzavih puževa izmilelih iz vaših pažljivo osmišljenih i ilustrovanih udžbenika.
Bila sam odličan đak, sa diplomama i nekim zlatnim čitalačkim značkama, koji je do sada bar pet puta pao na popravnom iz života.
Autor: Jovana Kešanski, odlomak iz knjige „109 pletenica“