„E, stigao si!“ reče Nikola kad je video Nebojšu na vratima zbornice.
„Evo sinoć, i danas imam pet časova, ne znam kako ću izdržati.“ Nebojša prevrnu očima. Bio je preumoran.
„Kako je bilo?“ upita Marko.
„Mogu ti reći, jako dobro. Tema je bila nastava fizike u 21. veku, i doveli su zaista dobre govornike, puno ih je bilo sa Univerziteta, pa neki psiholozi, baš je bilo zanimljivo! Radionice su bile fenomenalne, bili ljudi iz celog regiona, pitaću direktora da na sledećoj sednici odvoji vreme da ispričam šta sam čuo!“ oduševljeno je govorio Nebojša.
„Jesi imao pristojan ručak, ili sendvič kao kod nas?“ dobaci Una.
Nebojša se naglas nasmeja. „Ne, stvarno su baš, baš dobri! Znaš, uletimo u kolotečinu, samo kukamo kako su deca nemoguća, a radimo isto kao pre četrdeset godina. Ovde su baš jednostavno pokazali kako može da se priđe đacima na način koji je njima prihvatljiv. Ipak je ovo sasvim drugačija generacija, koja odrasta…“
Una ga prekide: „Stvarno, šta je bilo za ručak?“
„Pravo da ti kažem, ne znam.“ reče Nebojša. „Ja sam svakog dana u pauzi išao da se vidim sa kumom, on živi u Zagrebu, mislim da je bio kao neki švedski sto, nemam pojma.“
„Pa, da, znao sam!“ Marko šutnu stolicu. „Da vidiš šta su nama dali na ovom poslednjem seminaru za učitelje o inkluziji, da te bude sramota! Dao sam im najgoru ocenu, i napisao sam komentar, kad budu videli niko neće biti lud da to plati!“
„A tek ono što sam ja išla o muzici u nastavi… kao da je ostalo iz narodne kuhinje!“ reče Tamara sa izrazom gađenja.
„Dobro, ovo i nije bio seminar, ovo su kao neki susreti nastavnika fizike…“ pokuša Nebojša da objasni, ali ga Nikola prekide.
„Pa, je l’ dobijaš poene za to?“
„Ne znam… Ne verujem, nisam o tome ni razmišljao, pravo da ti kažem!“ reče Nebojša zbunjeno.
„Pa, o čemu si razmišljao? Ubio si tri dana ni za šta!“ čudio se Nikola.
„A vidi ti to, susreti nastavnika, i opet imaju švedski sto! A ovde akreditovani seminari, pa bajat đevrek za ručak, u najboljem slučaju!“ reče Una.
„Ma, pustite ručak više, niko ne ide tamo zbog ručka. Šta su pričali?“ upita Silvija.
„Bogami, idemo i zbog ručka!“ reče Tamara. „Em te iscimaju ceo dan, moraš posle da nadoknađuješ časove, em još i da ostaneš gladan! Pa, nema smisla!“
„Naravno! Jok, nego idem da mi u mojih šezdeset i kusur neko objasni kako se radi i kako se drže časovi!“ dobaci Dina.
„Pa, uvek postoje nove metode, i da imate sto i kusur ima nešto novo da se nauči.“ reče Silvija.
„Ma, šio mi ga Đura! Mlate praznu slamu, i onda na pauzi dobijem flašicu vode koja samo što ne proključa, i neku kiflu da ti je gadno da je pogledaš!“ nastavi Dina.
„Ja prošli put kad sam videla šta su nam dali zamotano u neke kese, otišla sam kod organizatora i pokazala mu, i rekla ’Treba da vas je sramota da ovo poslužite nastavnicima!’ i ostavila kesu na njegovom stolu! Nije mu bilo prijatno, da znaš!“ reče Dragana.
„Uh, mnogo ga briga. Misliš da je na sledećem seminaru bilo bolje?“ reče Una kroz sarkastičan smeh.
„Dobro, ali moje je da kažem! Posle sam čula da se jedna koleginica otrovala, a lepo sam joj rekla da bolje ne jede ništa!“ ljutito reče Dragana.
„Čekajte, ljudi, ručak pa ručak. Bio Nebojša tri dana u Zagrebu, dajte da čujemo šta je naučio!“ reče Nataša, i pogleda Nebojšu, nadajući se da će konačno doći do reči.
„Mora da će biti mnogo bolji profesor sad, kad je odslušao predavanja u Zagrebu! Mi mislimo svi znaju bolje od nas! Zato smo i tu gde smo!“ reče Nikola.
„Dobro, oni su ipak u Evropskoj uniji, treba ih čuti, imaju informacije, metode, sisteme koje mi nemamo…“ Nataša je i dalje gledala u Nebojšu, pokušavajući da pokaže kolegama da bi bilo lepo da ga puste da progovori koju reč.
„Volela bih ja da ih vidim sa tim metodama i našim učionicama i zelenom tablom i kredom! Molim te…“ nervirala se Dina.
„Mogu vam reći, ma kako glupo zvučalo, da sam zaista naučio dosta toga novog! Bio sam vrlo skeptičan, ali vredelo je zaista!“ Nebojša je pokušao da vrati razgovor na svoje putovanje u Zagreb i sve što je tamo saznao, ali nije mu polazilo za rukom.
„Uh, mogu misliti!“ prekide ga Una. „Tako sam ja zimus išla u Rakovicu na seminar o projektnoj nastavi u nadi da ću nešto naučiti, imali neku bombastičnu najavu, dođem tamo, ono idi mi – dođi mi, a za ručak kafa i jedan oreo keks!“
„Nemoguće!“ reče uglas nekoliko nastavnika.
„Kad ti kažem! Pitaj Cicu ako meni ne veruješ!“ reče Una.
„Oreo keks?! Pa, stvarno sramno!“ besno reče Marko.
„Kaže mi zet kod njih u Sloveniji na seminarima dobiju vaučer, i idu u restoran i jedu!“ uključi se Slobodan.
„Eh… u Sloveniji! Daleko smo mi od Slovenije!“ nasmeja se Tamara.
„Pa, šta bi falilo i ovde?“ upita je Marko. „Malo li para uzmu za te seminare, vidi samo koliko je kotizacija! Kao da ne mogu da odvoje 500 dinara za pristojan ručak!“
„Aman, ljudi, pustite više ručak, daj da čujemo Nebojšu!“ reče Silvija.
„Odoh ja da popunjavam elektronski dnevnik, nemam vremena da slušam kako nam svako malo neko ispira mozak, upakovano u tri folije i dva celofana, kao nešto veliko i važno!“ reče Dragana i izvadi mobilni telefon iz tašne.
„Gluposti! Pitanje je samo dokle ćemo trpeti da nas tako vuku za nos!“ reče Una
„Pričaj meni, mene stvarno zanima!“ reče Nataša Nebojši. „Šta kažu oni tamo?“. Silvija sede do nje da bolje čuje.
Piše: Maja Bugarčić