Боже, хвала ти што си ми дао "злу" маму

јануар 21, 2017

Имам “злу” маму!

Док друга деца једу слаткише за доручак, ја морам да једем пахуљице, јаја или двопек. Док други једу колаче за вечеру и пију ак кокаколу, ја морам да поједем сендвич. А знајте да ми ни ручак није као њихов.

Али барем не патим сама. Моја сестра и два брата имају исту злу маму.

Моја је мама увек хтела да зна где сам. Човек би помислио да сам с уличном бандом. Морала је  да зна ко су ми пријатељи и куда идем. Упорно је тражила да се вратимо за сат времена ако смо тако рекли – или раније, а не за сат времена и једну минуту. Скоро се стидим да признам , али казнила би нас када је не бисмо послушали. Не једанпут, него сваки пут кад нисмо слушали и кад смо чинили како нас је воља. Сада видите колико је зла била наша мама.

Морали смо носити чисту одећу и купати се. Друга су деца увек носила исту одећу данима. Јако смо се свађали јер нам је сама шила одећу како бисмо уштедели новац.

Зашто, зашто смо имали мајку због које смо се осећали друкчијим од остале деце?

Али најгоре тек долази. Морали смо бити у кревету у девет сваке вечери и устати у осам следећег јутра. Нисмо могли да спавамо до поднева као друга деца. И док су они спавали, моја је мајка увела закон о раду. Тако смо морали радити по кући. Морали смо прати суђе, спремати кревете, кувати и радити друге страшне ствари.

Увек смо морали говорити истину, истину и ништа друго осим истине, чак и по цену властитог живота – а скоро је тако и било.
Кад смо постали тинејџери, постала је мудрија, а наш живот још несретнији. Није било трубљења аутима испред кућних врата. Морали смо своје момке и дјевојке позвати у кућу пре но што смо с њима излазили . Да их мама упозна! И увек би проверавала јесмо ли тамо где смо рекли да ћемо бити. Никад нисам имала прилике да побегнемо са другарима. И док су моје пријатељице имале момке у зрелој доби од 12 и 13, ја нисам смела да излазим до 16. Односно до 15, ако сам излазила у школу. А то је можда било два пута годишње.

Током година, ствари се нису ни мало поправиле. Нисмо могли попут наших пријатеља лежати болесни у кревету и тако избјегавати школу. Морали смо имати добре оцене. Док се у књижицама наших пријатеља шаренило од добрих и лоших оцена, ми смо морали имати само добре. Слабе оцене нису долазиле у обзир.

Тако смо један по један матурирали. С мамом иза леђа која нам је непрестано причала, понављала, инзистирала, кажњавала и захтевала поштење, нико од нас није могао, а да не заврши најмање средњу школу.

Моја мама је стварно била катастрофа. Од нас четворо, троје је завршило високу школу. Нико од нас никада није био ухапшен, или дошао кући под дејством алкохола. Моја су оба брата служила на време војску…

И кога да сада кривимо за оно што смо постали? У праву сте, нашу маму! Погледајте што смо све пропустили! Никада нисмо пили, крали, уништавали ствари, нити чинили ишта узбудљиво попут наших пријатеља! Све чему нас је учила било је да одрастемо у вери у Бога, и да постанемо човечни и исправни људи.

А сада и ја одгајам тако своје троје деце… И разумем их кад мисле да сам мало зла. Но, тиме се и поносим…

Јер, видите, ја се захваљујем Богу што ми је дао “најзлочестију маму” на свету.

Бобие Пингаро

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Боже, хвала ти што си ми дао "злу" маму"

  1. Ивана каже:

    Коначно један норамалан текс у духу нашег народа и вере. Браво за текст!

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама