Откако свакодневно пратим стање у образовном систему у Србији, а има томе ево већ 15 година, никад се родитељи и наставници нису у тој мери ујединили у ставовима, кад ових дана када је пројекат Здравитас почео да се спроводи.
Објашњавати шта је тачно Здравитас по стоти пут било би излишно, па ако вам је којим случајем промакла цела ова тема (мада у то тешко можемо да поверујемо) потражите мало више информација ОВДЕ.
Тема овог текста, наиме, није Здравитас. Зато, ако сте дошли по дневну дозу могућих сценарија крађе података наше деце, ништа од тога. Здравитас је можда и споран. Али за мене, он је оно дрво од ког ми не видимо шуму. И апсолутно сам запањена пажњом коју је он добио.
Већина грађана ове земље нема проблем са остављањем података за које појма немају где ће завршити. Кад вршите поврат купљене робе у неким трговинским ланцима, остављате свој матични број. Кад вам се роди дете, један од највећих дрогеријских ланаца поклања вам пакет за бебу. Али најпре морате да оставите податке, укључујући и ЈМБГ детета. Нико се због тога није побунио, а број пакета који деле је огроман.
Борба против система који прикупља некакве податке о нашој деци би вероватно и имала смисла, (логично је да желимо да знамо где подаци о нашој деци одлазе) када то исто ваше дете не би имало отворене налоге на друштвеним мрежама, где (многи од њих) врло често каче своје фотографије, остављају податке о себи који су много осетљивији од информације о њиховој висини и о томе колико могу да скоче у даљ. Много, баш много родитеља не проверава понашање своје деце у онлајн свету, нити зна шта они тамо раде. Не знају ни да огроман број деце заправо има два налога – један јавни, за родитеље и други тајни, за који не знају баш сви.
Ако одемо корак даље, схватићемо и да буквално свако с мало бољим телефоном може направити фотографију вашег детета, врло квалитетну и јасну, док се оно игра у парку, враћа из школе, седи с другарима на клупи. И ту фотографију послати БИЛО ГДЕ и с њом урадити БИЛО ШТА. То је, веровали или не, много већа опасност од узимања информације о килажи вашег детета на почетку петог разреда основне школе.
Али оставимо све то по страни. Опет никако не успевам да разумем на који начин родитељи у овој држави постављају приоритете када су њихова деца у питању.
Јер код нас никад није подизана буна зато што деца тегле 10 килограма у другом разреду основне школе.
Није никог овако озбиљно забринуло то што се на стотинак метара од школе може уплатити тикет, а ни што се у самој школи може купити чипс, газирани сок, ушећерене бомбоне. Све чист отров за дете. Напротив, родитељи деци дају новац за све то.
Родитељима, изгледа, не смета много ни то што у једној учионици у продуженом боравку буде и до педесеторо деце, па домаће задатке раде на поду, а двоје деле једну столицу.
Није никад било буне ни зато што школе немају психологе, ни што се учионице распадају, што клима-уређаје деца могу само да сањају, што су услови у тоалетима далеко од пристојних, ни што су сале за физичко многим ђацима доступне (ни)једанпут недељно, ни што је очигледно да рекреативне наставе коштају много више него што би требало, ни што је притисак који деца трпе да све постигну невероватан, па ни због тога што је у школама све мање стручњака спремних да раде с њиховом децом.
У мом систему вредности сви ови проблеми већи су од Здравитаса. Али поред њих пролазимо као да не постоје.
Није много боља ситуација ни када је реч о онима који у школи раде. Истина, притиснути од Министарства с једне и родитеља с друге стране, нашли су се у незавидном положају. Али ипак, Здравитас је и њима, изгледа, већа мука од многих других ствари.
Већа и од бесконачне папирологије коју воде, а нису одбили да ништа од тога раде. Осим Здравитаса.
Већа и од чињенице да, примера ради, седмаци ових дана за оцену морају да знају колико је становника која држава у региону имала по попису из 2011. године (?!).
Већи је проблем и од свих тимова које морају да оформе кад се нешто деси и од силних процедура од којих не могу да се баве својим основним послом. Децом.
Да ли смо стварно све велике проблеме решили, па је на ред дошао и овај? Јер, да јесмо, ова побуна би апсолутно имала свој смисао. У супротном, неком ко нас гледа са стране док дижемо буну против комараца, а истовремено не видимо живо блато под собом, сигурно изгледамо смешно.