Лични став

Сад је већ потпуно јасно да једни другима нећемо променити мишљење. Ни за милиметар

Реакције јавности на снимак деце која су редовно тучена говоре све о томе зашто смо ту где јесмо

„Да си мушко, па и некако! А шта ћеш ти, несрећо, кад ниси ни за шта?“

Деца су рекла своје. А да ли их чујемо? Наставница Маја је на сјајан начин са својим ђацима обележила Дан детета

„Нису то, разредна, ваша посла. Ви сте жена. Срамота је.“

„Просветни инспектор је био на мом часу. Након часа је директору гласно саопштио: РАЗОЧАРАЛА“

Зла судбина наша почиње управо са мишљењем да су лоши ђаци неуспели људи. А то је тако, тако погрешно

Одувек су се деца „давала“ другом док родитељи раде или не раде. Како се као друштво нисмо запитали како је тој деци?

Пошто смо ми одлучили да ћутимо и као такви нестанемо, пошто нам се свака побуна завршава са ју,ју,ју, страшно… ево шта треба да урадимо

Школа у инфарктном стању (или зашто су школе изврсне, али само за 15% ученика)

Више не причамо једни с другима. Не поверавамо се. Не кукамо. Свима је супер. Каже Инстаграм.

Опет су крива деца. И опет су криви наставници.

– Шта си правила данас за ручак? Субота је… – Цезар салату, баба. – Добро салату. Шта још?

Децу не пуштамо да се пењу по дрвећу нити их водимо у паркове, а као недостаје нам то време