Čovek je dete koje je to zaboravilo da bude

februar 21, 2015

Dete u meni. Tu je, govori mi, ponekad jasno, razdragano, poneseno emocijom, očarano jednostavnošću, lepotom, slobodom. Smeje se, vidi stazu, oronulo drvo, nepopločan deo puta u jarkim bojama, razmišlja o detalju koji nedostaje. Volim i kada šapuće. Tada je obazrivo, njegov pogled uperen ka napred, u kraju usne blagi smešak jer ono traži smisao, uviđa mogućnosti, boji ih svojim svetom.
Dete se igra. Sve je igra. Ono korača, još uvek nesigurno dok vrhovima prstiju pažljivo procenjuje i precenjuje stabilnost tla koje je uvek novo, neistraženo, primamljivo. Prepoznaje lepotu, uči, saginje se kako bi bolje pogledalo kamen koji mu zadaje bol u tabanima uviđajući tada bezbroj novih svetova. Ponekad zastane dok srce tuče snagom znatiželje, ali nikako iz straha. I ne odustaje. Spoznaje. Odbacuje igračke koje je preraslo, koje ne pružaju ono zadovoljstvo koje je u početku postojalo. Ali ipak to ne znači da u njegovoj duši gube vrednost, jer uvek će ih pamtiti kao verne sagovornike. Svaku jednu odlaže u kutiju koju će jednom pronaći na skrivenom mestu u trenucima kada potreba isplovi i srce zakuca istom onom melodijom koja čoveka vraća sebi. Tada se susreće, ponovo, pa makar i na tren postaje taj mali hrabri vojnik i oseća da je u njemu baš to dete koje i dalje korača bosih nogu, vidi neizmernu dobrotu, ljubav, pesmu.
12795_854920184530053_2056663863133003746_n
Ono ne zna. Dela srcem, iz neznanja koje je njegova najveća vrlina. Tu je mrak, taj strašan pojam neistraženog koji je sinonim i za delovanje. Ali, da li je ovde sakriven strah? U tim momentima pokreti su brzi, neočekivani. Nekada zaplače, dok ponekad samo začuđeno posmatra, i sve to jer ne razmišlja o vremenu. Njegov svet je sada i ovde. Ne sutra na sastanku. Niti prošle zime u ulici koja budi jezu dok zamišljeno pokušava da pronađe nekog, negde. Detetovo vreme se meri kroz igru – igrom. Jer ona je smisao za to maleno biće dok svojim rukama gradi, osmišlja svoj svet i sebe u njemu kao vođu. Lepota tog sveta je u tome što ne postoje jedan, ili možda dva. Njih je nebrojano mnogo. Oni žive, prožimaju se, pretapaju se i pretaču jedan u drugi, a da nijedan ne izaziva smetnju, bol, razdor. Jer dete stvara, želi. Zna da je igra lepa.
Negujući dete u sebi, da li smo dovoljno sposobni i „zreli“ da makar u momentu otvaranja prašnjave kutije uspomena učinimo to – dozvolimo da budemo ono što smo oduvek bili, a na šta smo zaboravili?
Baš to dete je, u meni i u tebi, u celoj svojoj biti ranjivo, a istovremeno jače od svakog heroja. U svom tumaranju po iskustvima izloženo je svetu u kom se prepliću slabost i moć koji razdvojeni ne mogu da opstanu. Kako zaštititi nešto što ne želi da bude zaštićeno? Kako mu uskratiti svet koji sa takvim žarom spoznaje? Znači li to da svaki vid brige nameće ograničenja duhovnom detetu? Moć slobode ili njena tragedija?
Potreba za traganjem i poriv za spoznajom nameću nam slike na koje učimo da odgovorimo, vrlo često bez pripreme i vizijom.
„Ko sam Ja?“ „Zašto sam Ja?“ „Da li treba da prerastem to svoje Ja?“
Čovek raste, gradi se obrazovanjem, saznaje, ali nije li lepše kada i dalje neguje otvorenost prema imaginaciji, plodnost detetovog neznanja i neposrednost iskustva?
Ja ne znam šta ću biti kada porastem jer to nije na putu moje spoznaje.
Napisala:  Anja Gurzulov
Izvor: http://blog.stranijezici.com/

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama