Dete od 11 ili 12 godina na električnom trotinetu više nije nikakvo čudo. Roditelji su mu sigurno rekli da bude oprezno i sad su mirni. Kaciga — opciona. Prsluk — to nismo još videli. Tek što je završio peti razred, a juri kolovozom ili trotoarom brzinom od 20-ak kilometara na čas, pored parkiranih automobila iz kojih svakog trenutka može da izađe neko ko ga neće videti. Za to vreme, roditelj kod kuće sedi spokojan jer postoji „dogovor“. On veruje svom detetu. On ga je čak i video kako vozi i zna da je pažljiv.
E pa, odmah ćemo vam reći.
Taj dogovor ne vredi ništa. Nula bodova.
Dete nije potpisalo ugovor o osiguranju, nije prošlo obuku, nema refleks odraslog čoveka, ne poznaje saobraćajen propise, lako mu je skrenuti pažnju nečim zanimljivim sa strane, nema nikakvo iskustvo, a nema ni godine koje zakon traži. Ono što roditelj u tom trenutku zapravo radi jeste da svoju obavezu nadzora zameni jednom rečenicom koja mu omogućava da prestane da brine. I čak se oseća dobro jer – vidiš kako je on dobar roditelj kad može toliko da veruje svom detetu. Ali to nije poverenje već odricanje od odgovornosti.
Poverenje nije zaštitna oprema
Poverenje je divna stvar u odnosu roditelja i deteta. Ono, međutim, nije kaciga. Nije kočiona staza od dvadesetak metara koja detetu treba da zaustavi vozilo pri brzini od 25 kilometara na sat.
Poverenje ne zaustavlja vozilo, ne menja zakone fizike i, iskreno, ne menja ni činjenicu da dvanaestogodišnji mozak još uvek nije razvio sposobnost procene rizika i predviđanja tuđeg ponašanja u saobraćaju — to je nešto što neurorazvoj završava tek negde oko osamnaeste, dvadesete godine.
Kada dete proceni da može da pređe raskrsnicu pre nego što naiđe automobil, ono to radi mozgom koji jednostavno nema alat da tu procenu napravi kako treba. Roditelj koji uprkos tome kaže „verujem mu“ ne iskazuje poverenje već prenosi na dete odgovornost za koju ono anatomski nije opremljeno, i to unapred računa da će, ako nešto pođe po zlu, kriv biti neko drugi.
A tu je i ta manje bitna ”sitnica”. Zove se zakon. Otkako je Zakon o bezbednosti saobraćaja konačno regulisao električne trotinete, jasno piše: vozač mora imati najmanje 14 godina. Za decu mlađu od toga, vožnja je u potpunosti zabranjena. Ne „nepreporučljiva“, ne „na roditeljima da procene“ — zabranjena, crno na belo, sa propisanom kaznom.
Roditelj koji dvanaestogodišnjaka pušta na električni trotinet krši zakon, i to zakon koji postoji upravo zato što je neko drugo dete, pre njegovog, platilo cenu tog istog rizika — u bolnici ili gore.
„Dogovor“ kao alibi
Kada roditelj sistematski, svesno i ponovljeno izlaže dete opasnosti koju zakon izričito zabranjuje — uz obrazloženje da „veruje“ detetu da će samo sebe čuvati — to više nije siva zona vaspitanja, niti pitanje ličnog izbora koji treba da poštujemo.
Reč je o zanemarivanju deteta, u obliku o kome bi ozbiljno trebalo da razmišlja i socijalna služba, ne samo saobraćajna policija. To je zapuštanje dužnog nadzora, jednako ozbiljno kao kad bi dete ostajalo samo pored otvorenog bazena ili prelazilo auto-put peške — samo što ovde roditelj to organizuje sam, svesno, i ponavlja ga svaki dan.
Šta zakon tačno kaže
Ovde treba biti precizan, jer se poslednjih meseci pominju čak tri različita propisa i lako ih je pomešati.
Trotineti su regulisani izmenama Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima koje su na snagu stupile 15. juna 2024. godine. Njima je prvi put pravno definisan pojam „lako električno vozilo“ (LEV) — motor do 0,6 kW, brzina do 25 kilometara na čas, masa do 35 kg. Za ovu kategoriju važi:
– Vozač mora imati najmanje 14 godina. Deci mlađoj od 14 upravljanje je u potpunosti zabranjeno.
– Obavezna registraciona nalepnica Agencije za bezbednost saobraćaja, homologovana kaciga i, za mlađe od 18, reflektujući prsluk.
– Vožnja biciklističkom stazom ili, u nedostatku nje, kolovozom do 50 kilometara na čas (14–18 godina samo do 30 kilometara na čas). Trotoar je zabranjen, kao i prevoz putnika.
Kazna za dete mlađe od 14 iznosi 10.000 dinara i plaća je roditelj, jer se protiv deteta ne može voditi prekršajni postupak. Svaki dodatni prekršaj — bez kacige, bez nalepnice, po trotoaru, sa putnikom — nosi još 10.000 dinara. Auto-put ili moto-put sa detetom kao putnikom nosi 100.000–120.000 dinara ili zatvor od najmanje 15 dana; uz nezgodu, 120.000–150.000 dinara i zatvor od najmanje 45 dana.
Ono što je do skoro bilo sivo, a sada više nije: električni bicikli. Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture je 25. juna 2026. objavilo novi Pravilnik o podeli motornih i priključnih vozila, koji po prvi put povlači jasnu liniju između „pravog“ e-bicikla i mopeda — i ta linija se ne meri time kako vozilo izgleda, nego njegovim tehničkim karakteristikama. Ovo je, iskreno, ključna informacija koju svaki roditelj koji detetu kupuje „bicikl sa motorčićem“ mora da zna, jer se najveći broj uvoznih modela koji se prodaju na pijacama i preko oglasa uopšte ne kvalifikuje kao bicikl.
Vozilo ostaje pravno bicikl, bez obaveze registracije, tablica, dozvole ili kacige, samo ako ispunjava sva tri uslova istovremeno:
– motor služi isključivo kao asistencija dok se okreću pedale — nema ručicu gasa koja pokreće vozilo samostalno;
– snaga motora ne prelazi 250 W (0,25 kW);
– asistencija se automatski gasi na 25 kilometara na čas ili čim vozač prestane da okreće pedale.
Ako vozilo probije bilo koji od ta tri uslova — ima ručicu gasa, motor je jači (čest slučaj su modeli od 350 W, 500 W, čak 1.000 W), ili nastavlja da gura i preko 25 km/h — ono automatski prelazi u kategoriju L1e, moped. A za moped zakon ne pregovara: vozaču treba najmanje 16 godina, položen vozački ispit AM ili B kategorije, registracija vozila sa tablicom, tehnički pregled i obavezna homologovana kaciga.
To znači da veliki broj dece koja danas voze „bicikl sa motorom“ zapravo, u očima zakona, voze neregistrovani moped bez vozačke dozvole — što je teže od slučaja sa trotinetom, ne lakše. Vožnja neregistrovanog vozila nosi kaznu od 10.000 do 20.000 dinara, vožnja bez kacige dodatnih 10.000, a upravljanje bez položene vozačke dozvole AM ili B kategorije kažnjava se sa 100.000 do 120.000 dinara ili zatvorom do 15 dana. Saobraćajna policija pritom ima pravo da vozilo i vozača odmah isključi iz saobraćaja.
Poverenje detetu treba graditi tamo gde greška ne znači bolnicu. Verujte mu da samo spremi ranac za školu, da organizuje domaći, da vam kaže istinu kad nešto pokvari. To je poverenje koje razvija dete i koje mu je zaista potrebno. Poverenje da samo proceni brzinu automobila na raskrsnici nije vaspitanje — to je kockanje sa tuđim životom, jer na putu nije samo vaše dete. Tu su i drugi pešaci, biciklisti, deca mlađa od vašeg, vozači koji vas neće videti na vreme. Kad izgubite tu opkladu, ne gubite je sami.
A ako vam dete kaže „ali svi drugari voze“ — to nije argument da popustite. Ako je pola ulice puno dvanaestogodišnjaka na trotinetima bez kacige, to nije normalizacija već epidemija zapuštenog nadzora koju smo kolektivno prihvatili kao normalu. Vaš posao kao roditelja nije da pratite prosek, nego da svom detetu ne date vozilo koje mu zakon, s razlogom, još uvek zabranjuje.