Шведска улаже стотине милиона круна у штампане уџбенике, а Данска купује око милион и по физичких књига. Норвешка је од овог августа прописала да дигитални уређаји не смеју да доминирају наставом у прва четири разреда. Француска склања телефоне из руку ученика, Финска је њихову употребу на часу ограничила законом, а Енглеска од септембра уводи обавезујуће смернице за школе без мобилних телефона.
Да ли је Европа одустала од дигитализације образовања? У облику у ком је она започета – ДА.
Нема заједничке европске одлуке о „повратку папиру“, као ни масовног избацивања рачунара и таблета из школа. Али промена се дешава.
Шведска: „Повратак коренима“
Земља која је годинама била међу симболима дигитализације образовања сада државну образовну политику описује изразом back to basics – повратак основама.
А под „основама“ подразумева читање, писање и рачунање.
Шведска влада експлицитно наводи да дигитална наставна средства треба уводити тек у узрасту у којем она подстичу, а не ометају учење. Посебан нагласак стављен је на физичке књиге код млађе деце и на аналогне активности у раном учењу читања, писања и математике.
Држава је 2023. издвојила 685 милиона шведских круна за уџбенике и приручнике, 2024. још 658 милиона, а 2025. чак 755 милиона. За 2026. и наредне године предвиђено је по 555 милиона круна.
Циљ је био обезбедити један уџбеник за сваког ученика и сваки предмет. Измењен је и закон како би се јасније дефинисало право ученика на наставна средства, укључујући уџбенике. Шведска образовна агенција притом и даље признаје и дигиталне и аналогне алате – али инсистира да њихов избор мора имати педагошки смисао.
Суштина је да дигитални алати нису избачени из наставе, али се њихова употреба ограничава и преиспитује.
Домино-ефекат по Европи
Шведска није остала усамљена.
Финска, дугогодишњи шампион ПИСА тестирања и синоним за „образовни модел из снова“, покренула је сличан преокрет 2024. године, враћајући физичке књиге и ограничавајући употребу мобилних уређаја у настави.
Норвешка, која је од 2016. сваком петогодишњаку при упису у школу делила таблет, данас је дошла до тога да је већина основних школа уклонила мобилне уређаје из учионица, уз паралелну кампању за подстицање читања кроз библиотеке и заједничке програме.
Данска је издвојила 540 милиона круна да таблете замени новим штампаним књигама, са планом да школе до 2027. године буду потпуно без мобилних телефона.
Француска је смартфоне из учионица избацила законом још 2018. године и од тада наставља да враћа папирне планере и рад руком у ниже разреде.
Италија је кренула сличним путем, ограничавајући употребу паметних телефона у основним и средњим школама.
Холандија је јануара 2024. увела забрану мобилних телефона, таблета и паметних сатова на часовима у средњим школама, а од школске 2024/2025. мера је проширена и на основне школе. Евалуација коју је наручила холандска влада показала је да је готово три четвртине од 317 анкетираних средњих школа пријавило позитиван ефекат на концентрацију ученика, док је трећина забележила и бољи академски учинак.
Европа се оловци и папиру враћа из крајње практичног разлога. Зато што теренски подаци — пад писмености, слабија концентрација, пораст вршњачког насиља преко друштвених мрежа — показују да је дигитализација уведена брже него што је педагошка наука могла да је оправда.
Где је ту Србија
Српски образовни систем прати ову европску дебату, али са закашњењем и другачијим нагласком — код нас је тема готово искључиво сведена на мобилне телефоне, а не на ширу политику уџбеника и дигиталних алата.
Министарство просвете је крајем 2023. године школама послало допис којим се тражи да свака школа интерним актом уреди употребу мобилних телефона и паметних сатова током наставе, али одлука о конкретном моделу — да ли телефон остаје у учионици, искључен, или ван домета ученика — препуштена је свакој школи понаособ. Већ тада је важећи Закон о основама система образовања и васпитања коришћење телефона на часу третирао као тежу повреду обавеза ученика, кажњиву укором.
Током 2025. и 2026. године тема је отишла корак даље: у јавност је доспео нацрт закона који предвиђа много строжи, системски приступ — потпуну забрану мобилних телефона, али и таблета, паметних сатова и сличних уређаја у школама, уз новчане казне за школе које не воде евиденцију о примени мере, у распону од 100.000 до милион динара. Изузетак би био резервисан искључиво за ученике којима је уређај неопходан из здравствених разлога, уз лекарску документацију и одобрење директора.
Оно што Србија, за разлику од Шведске, Финске или Данске, још увек нема јесте системска политика о уџбеницима и методама учења — дакле питање да ли и колико дете учи писање руком, колико се ослања на папирни уџбеник наспрам дигиталног, и како се то мења кроз разреде. Наша јавна дебата је готово у потпуности фокусирана на дисциплину и дистракцију (телефон као ометач часа и генератор вршњачког насиља преко снимака и друштвених мрежа), док је педагошко питање — како деца заправо најбоље уче, са папира или са екрана — остало у другом плану.
То значи да Србија, парадоксално, никада није прошла ни кроз ону прву фазу пуног замаха дигитализације кроз коју је прошла Скандинавија (масовна дистрибуција таблета по школама и вртићима о државном трошку), па тако ни нема шта да „врати“. Наш систем је остао претежно уџбенички оријентисан све време, са дигиталним алатима који се уводе неравномерно, зависно од школе, општине и ентузијазма појединачних наставника. Иронично, то нас тренутно ставља ближе ономе ка чему се Западна Европа тек враћа — само што до тога нисмо дошли свесном политиком, већ споријом и неуједначеном модернизацијом.