Потпуно ми је јасно да писањем овог текста свесно улазим у ризик да звучим као неко ко се супротставља модерној технологији и говори „А у моје време је то било…“ Али, живот је један велики ризик и ево ја прихватам овај да можда нећу бити схваћена на прави начин. Као професионалном коучу, посебно усмереном на рад са породицом, мој примарни задатак је понудити решење, а не указати на проблем, пружити подршку, а не давати став. Овог пута направићу изузетак…
Пре неки дан прича ми пријатељица да је видела како млади пар родитеља користи апликацију на мобилном која им „говори“ када је беба била подојена и на којој дојци. Питам је наивно – Што, јел имају више беба, тројке, четворке? И по њеном погледу схватим да имају једну бебу. Тада ми се покренуо вртлог мисли и неверица. Како је некоме уопште пало напамет да то направи, јер дојење и повезивање са бебом је нешто што нам је природно, инстиктивно, исконски „уграђено у систем“ и не разумем зашто некоме треба апликација за то!? И то данас, када се, чини ми се, никад као до сад прича о значају дојења, када се зна да дојење није само храњење, већ и важна веза коју мама успоставља са бебом, која ће се целог живота градити! Ма, јел могуће да после целе приче о дојењу тој мами треба подсетник на којој је дојци беба била? Па, беба је подојена пре максимално три сата и ко би и зашто заборавио на којој је то дојци било!?
И то што та апликација постоји и није толико страшно, има их на стотине корисних и бескорисних, али чињеница да је неко користи ме је поразила и растужила у исто време. А онда и разбеснела! Дошло ми је да на сред улице викнем (не знам ни сама коме) – Побогу људи, родили сте дете, а не робота са даљинским!
Јасно ми је да смо сви мање-више, свесно-несвесно, због посла и из приватних разлога „везани“ за наше телефоне, да нам у овом брзом и бурном свету треба технолошка „подршка“. И то је ОК, јер имамо неку корист од тога. Али, да ли су се родитељи те бебе запитали какву она тачно корист има од ове апликације? И какву корист има мама која себе на тај начин дистанцира од бебе и природног повезивања са њом и препознавања потреба?
Хајде да идемо мало даље у будућност, хајде да се играмо да можемо да предвидимо какве све сценарије ова уводна прича о дојењу и апликацији може да има…
Запитајмо се када смо то постали толико зависни од подсетника да нам треба један који ће нам јавити када да подојимо бебу!? А, шта ако је она гладна пре него што се апликација огласи? И шта је следеће? Чекаћемо да нам апликација тумачи врсту плача да бисмо знали да ли је гладна, жедна, болесна, укакана или јој само треба пажња? Када трља очи и десни чекаћемо да нам апликација каже да је беба поспана и раздражљива или ћемо погледати да ли јој можда расту зубићи. Чекаћемо да нам апликација „искалкулише“ када ће беба да прохода на основу тога колико је недеља пузала? Сликаћемо дете када дође кући из школе и на основу израза лица и говора тела апликација ће нам прецизно „рећи“ да ли се у школи посвађало са најбољим другом, да ли је добило тројку или кеца, или се заљубило… Апликација ће нам рећи да ли је детету потребан загрљај и подршка или да га пустимо на миру. А шта ако се поквари? Како ћемо онда знати шта му је!?
Ок, претерала сам (а можда и нисам, јер не знам да ли ово већ постоји негде!).
У последње време сведоци смо непожељних и забрињавајућих понашања деце и младих и кривимо време и околности, разлоге препознајемо у томе што родитељи због егзистенцијалне борбе не проводе више времена са децом, што нико не преузима одговорност, ма знате већ све. А, шта можемо да очекујемо од генерације која је одгајана преко апликација? Чија ће то бити одговорност? Оних који су их направили или оних који их користе? Ко ће коме пребацивати и ко ће кога кривити? Да ли је рано или касно да о томе почнемо да размишљамо САДА?
Живот није игрица, а телефон и апликације неки чаробан даљински управљач којим можемо да га контролишемо. Када смо се толико уживели у виртуелну реалност да смо изгубили људски додир, свест и савест, да спремно ризикујемо да изгубимо везу са нашом децом, и да имамо потребу да их одгајамо према апликацији? Да нам неће можда апликација успоставити однос поверења и поштовања?
Каква ће очекивања ови родитељи имати од детета одгајаног у ери апликација када одрасте? Јесу ли спремни да гледају своје унуке на екранима мобилних? Да ли ће им бити ОК да своје унучиће не цупкају у крилу, да их не воде у паркић на љуљашку, него да њихове слике убаце у апликацију и виртуелно их љуљају?
Имати дете је дивно искуство и велика одговорност. То је однос који се гради, унапређује, који је испуњен читавим спектром емоција. То је однос у којем се ми родитељи, док гајимо нашу децу, развијамо као људи. То је реално опипљиво богатство, оно што нас дефинише као људска бића. А то не може ниједна апликација!
И, чак и да је овом пару родитеља са почетка приче то само тренутна забава, оно што је за мене неприхватљиво је што се ипак јавља потреба да је користе. Јер циљ апликација је да нам олакшају живот, а шта ако им се ово тренутно „олакшавање“ ослади, па хоће још и још…?
Јасно је мени да се свет мења, да све иде напред, али да ли то значи да треба да се одрекнемо људских вредности, родитељског инстинкта, везе са нашом децом? И да не бих ушла у параноју, сада ћу се зауставити, а ви драги родитељи мислите о овоме. Ево, ја већ пет дана „лупам главу“ и морала сам то да поделим са неким ко ће разумети, а можда и не…
Драгана Алексић, породични консултант