Дански филм „Дан ће доћи“ (режија Јеспер В. Нилсен, премијера 2016. године), добитник многих награда на међународним филмским фестивалима, ове године обележава деценију од премијере, али чини се да ништа није изгубио од снаге својих порука. Он представља снажно уметничко остварење које превазилази оквире емотивне драме и израста у сложену педагошку, образовну и друштвену анализу. Кроз причу о деци смештеној у институцију која формално постоји ради заштите, а суштински функционише као простор злоупотребе моћи, филм се обликује као вредна студија о границама ауторитета, одговорности одраслих и смислу и улози васпитања. Управо зато он може послужити као озбиљна препорука свима који се баве образовањем и васпитањем младих, нарочито припадника маргинализованих и институционално зависних група.
Радња филма смештена је у дом за децу (сиротиште) у Данској шездесетих година XX века – простор који би требало да буде уточиште, а који у пракси постаје механизам дисциплиновања и потчињавања. Ауторитет у таквом окружењу гради се на страху, принуди и апсолутној контроли, уместо на знању, емпатији и професионалној одговорности. Филм се овде јавља као пример негативне педагогије, јер показује последице образовног система у коме се васпитна улога своди на репресију.
Посебна вредност ове приче, засноване на истинитим догађајима, лежи у чињеници да је тешко насиље, уместо да буде издвојен догађај и инцидент, заправо трајни образац понашања. Оно функционише захваљујући ћутању, хијерархији и институционалној самодовољности. Тако се јасно указује на то да узрок проблема суштински није у појединачном моралном посрнућу, већ у систему који оправдава и одржава злоупотребу моћи.
У средишту филмске приче налази се однос између браће, Елмера и Ерика, који постаје етичко језгро наратива. Њихова међусобна солидарност и подршка сведоче о томе да се васпитање остварује и кроз хоризонталне односе, међу онима који деле искуство рањивости и искључености.
Из угла педагошке теорије, ово има посебну тежину: филм показује да достојанство претходи сваком облику дисциплине, а однос претходи знању. Тамо где односа нема, дисциплина се претвара у голу присилу, а образовање губи свој смисао и хуманистичку основу.
Деца приказана у филму немају породичну заштиту, друштвени утицај ни могућност да се њихов глас чује. Њихова маргинализација делује на више нивоа: социјалном, емоционалном и институционалном. Због тога „Дан ће доћи“ заузима важно место у савременим расправама о инклузији, правима детета и одговорности образовних установа.
Филм разбија уверење да институција сама по себи гарантује сигурност. Он показује да, без спољашњег надзора, професионалне одговорности и етичке контроле, институционални оквир може постати простор системског насиља. Ова порука директно се односи и на савремене школе, домове и васпитне установе.
Најдубљи педагошки слој филма огледа се у појму отпора. Отпор је овде представљен као промишљена борба за очување личног интегритета и људског достојанства. Филм јасно показује да васпитање има смисла онда када младе људе оспособљава да препознају неправду и да развију унутрашњу снагу за супротстављање злоупотреби моћи.
За наставнике, педагогe и васпитаче ово постаје кључно питање:
да ли образовање обликује појединце који механички прихватају сваки ауторитет или личности са развијеном етичком проценом и критичким мишљењем?
„Дан ће доћи“ превазилази границе историјске драме и делује као упозорење савременом друштву. Филм указује на то да насиље над децом опстаје захваљујући равнодушности одраслих и институционалном немару. У том смислу, питање образовања односи се и на одрасле: оно постаје огледало њихове моралне и професионалне зрелости.
Друштво које занемарује најрањивије слојеве подрива сопствени вредносни систем и доводи у питање образовни смисао и друштвену сврху васпитања.
„Дан ће доћи“ може се читати као педагошки текст у пуном значењу те речи – као дело које отвара суштинска питања, подстиче критичко промишљање и захтева етичку позицију. Он позива гледаоца да преиспита образовне праксе, однос према ауторитету и границе институционалне моћи.
За све који се баве образовањем и васпитањем младих, овај филм представља професионални изазов и одговорност, јер образовање које не штити достојанство детета губи своју хуманистичку, али пре свега цивилизацијску, мисију.
У том смислу, треба и то рећи, анализа приказаних механизама злоупотребе моћи и нормализације послушности, као једино пожељног модела понашања и „друштвене вредности“, превазилази само домен дечје институционалне заштите и отвара простор за њихово читање као општих образаца који обликују односе унутар читавог друштвеног корпуса. То ову филмску причу, у правом смислу, чини универзалном опоменом савременом човеку.
Аутор: Милан Станковић, проф. српског језика и књижевности из Бора