Danski film „Dan će doći“ (režija Jesper V. Nilsen, premijera 2016. godine), dobitnik mnogih nagrada na međunarodnim filmskim festivalima, ove godine obeležava deceniju od premijere, ali čini se da ništa nije izgubio od snage svojih poruka. On predstavlja snažno umetničko ostvarenje koje prevazilazi okvire emotivne drame i izrasta u složenu pedagošku, obrazovnu i društvenu analizu. Kroz priču o deci smeštenoj u instituciju koja formalno postoji radi zaštite, a suštinski funkcioniše kao prostor zloupotrebe moći, film se oblikuje kao vredna studija o granicama autoriteta, odgovornosti odraslih i smislu i ulozi vaspitanja. Upravo zato on može poslužiti kao ozbiljna preporuka svima koji se bave obrazovanjem i vaspitanjem mladih, naročito pripadnika marginalizovanih i institucionalno zavisnih grupa.
Radnja filma smeštena je u dom za decu (sirotište) u Danskoj šezdesetih godina XX veka – prostor koji bi trebalo da bude utočište, a koji u praksi postaje mehanizam disciplinovanja i potčinjavanja. Autoritet u takvom okruženju gradi se na strahu, prinudi i apsolutnoj kontroli, umesto na znanju, empatiji i profesionalnoj odgovornosti. Film se ovde javlja kao primer negativne pedagogije, jer pokazuje posledice obrazovnog sistema u kome se vaspitna uloga svodi na represiju.
Posebna vrednost ove priče, zasnovane na istinitim događajima, leži u činjenici da je teško nasilje, umesto da bude izdvojen događaj i incident, zapravo trajni obrazac ponašanja. Ono funkcioniše zahvaljujući ćutanju, hijerarhiji i institucionalnoj samodovoljnosti. Tako se jasno ukazuje na to da uzrok problema suštinski nije u pojedinačnom moralnom posrnuću, već u sistemu koji opravdava i održava zloupotrebu moći.
U središtu filmske priče nalazi se odnos između braće, Elmera i Erika, koji postaje etičko jezgro narativa. Njihova međusobna solidarnost i podrška svedoče o tome da se vaspitanje ostvaruje i kroz horizontalne odnose, među onima koji dele iskustvo ranjivosti i isključenosti.
Iz ugla pedagoške teorije, ovo ima posebnu težinu: film pokazuje da dostojanstvo prethodi svakom obliku discipline, a odnos prethodi znanju. Tamo gde odnosa nema, disciplina se pretvara u golu prisilu, a obrazovanje gubi svoj smisao i humanističku osnovu.
Deca prikazana u filmu nemaju porodičnu zaštitu, društveni uticaj ni mogućnost da se njihov glas čuje. Njihova marginalizacija deluje na više nivoa: socijalnom, emocionalnom i institucionalnom. Zbog toga „Dan će doći“ zauzima važno mesto u savremenim raspravama o inkluziji, pravima deteta i odgovornosti obrazovnih ustanova.
Film razbija uverenje da institucija sama po sebi garantuje sigurnost. On pokazuje da, bez spoljašnjeg nadzora, profesionalne odgovornosti i etičke kontrole, institucionalni okvir može postati prostor sistemskog nasilja. Ova poruka direktno se odnosi i na savremene škole, domove i vaspitne ustanove.
Najdublji pedagoški sloj filma ogleda se u pojmu otpora. Otpor je ovde predstavljen kao promišljena borba za očuvanje ličnog integriteta i ljudskog dostojanstva. Film jasno pokazuje da vaspitanje ima smisla onda kada mlade ljude osposobljava da prepoznaju nepravdu i da razviju unutrašnju snagu za suprotstavljanje zloupotrebi moći.
Za nastavnike, pedagoge i vaspitače ovo postaje ključno pitanje:
da li obrazovanje oblikuje pojedince koji mehanički prihvataju svaki autoritet ili ličnosti sa razvijenom etičkom procenom i kritičkim mišljenjem?
„Dan će doći“ prevazilazi granice istorijske drame i deluje kao upozorenje savremenom društvu. Film ukazuje na to da nasilje nad decom opstaje zahvaljujući ravnodušnosti odraslih i institucionalnom nemaru. U tom smislu, pitanje obrazovanja odnosi se i na odrasle: ono postaje ogledalo njihove moralne i profesionalne zrelosti.
Društvo koje zanemaruje najranjivije slojeve podriva sopstveni vrednosni sistem i dovodi u pitanje obrazovni smisao i društvenu svrhu vaspitanja.
„Dan će doći“ može se čitati kao pedagoški tekst u punom značenju te reči – kao delo koje otvara suštinska pitanja, podstiče kritičko promišljanje i zahteva etičku poziciju. On poziva gledaoca da preispita obrazovne prakse, odnos prema autoritetu i granice institucionalne moći.
Za sve koji se bave obrazovanjem i vaspitanjem mladih, ovaj film predstavlja profesionalni izazov i odgovornost, jer obrazovanje koje ne štiti dostojanstvo deteta gubi svoju humanističku, ali pre svega civilizacijsku, misiju.
U tom smislu, treba i to reći, analiza prikazanih mehanizama zloupotrebe moći i normalizacije poslušnosti, kao jedino poželjnog modela ponašanja i „društvene vrednosti“, prevazilazi samo domen dečje institucionalne zaštite i otvara prostor za njihovo čitanje kao opštih obrazaca koji oblikuju odnose unutar čitavog društvenog korpusa. To ovu filmsku priču, u pravom smislu, čini univerzalnom opomenom savremenom čoveku.
Autor: Milan Stanković, prof. srpskog jezika i književnosti iz Bora