Центар за маме данас је упутио низ питања поводом јучерашњег трагичног догађаја у ООШ “Владислав Рибникар” у Београду. Питања су упућена Министарству просвете, родитељима и медијима, а саопштење Центра преносимо у целости.
Као удружење мајки желимо да изјавимо најдубље саучешће породицама које су јуче изгубиле своје најмилије. Незамисливо је да су ујутру испраћени у школу, да су имали цео живот пред собом, а да синоћ нису легли у своје кревете. Туга, неверица и бол које родитељи настрадалих осећају изискују одговорност свих сфера друштва које су укључене у развој, образовање, васпитање и заштиту наше деце.
Трагедија која се десила у основној школи Владислав Рибникар у Београду у којој је тринаестогодишњи дечак убио осморо деце и једну одраслу особу, и ранио њих седморо узнемирила је и уплашила све родитеље у Србији, а и шире. Центар за маме поводом тога, и у име свих родитеља, поставља следећа питања. На нека су нам неопходни одговори, а друга су нам ту за размишљање.
Питања за министарство просвете
Шта се данас сматра вршњачким насиљем?
Да ли је све мање од физичког насиља окаратерисано само као “дечија шала” или се степен насиља одређује по последицама које оставља на свако појединачно дете? Јер нису сва деца иста и не носе се сви подједнако у истим или сличним ситуацијама.
Како ради систем подршке породицама чија деца пролазе кроз вршњачко насиље? Да ли се мере које су прописане примењују? Да ли се прати успешност тих мера?
Која је психолошка подршка доступна породицама и деци која су жртве вршњачког насиља?
Ко одређује да ли дете има проблематични образац понашања? Неретко се до таквих одлука долази једнострано, или се доносе под утицајем спољашњих фактора.
Да ли постоји систем пријављивања и праћења деце са проблематичним обрасцем понашања?
Које санкције и последице сносе починиоци вршњачког насиља?
Које ће се мере предузети да се смањи могућност да се слична трагедија понови?
Да ли је наставно особље у школама Србије прошло обуку о начињу поступања с децом у циљу превазилажења трауме као последице овако трагичног догађаја?
Имају ли просветни радници психолошку подршку јер су и сами изложени трауми?
Да ли у свим школама у Србији постоје психолози и педагози? Које су њихове функције и обавезе у свакодневном раду са децом?
Да ли у Србији још увек функционишу поправни домови за проблематичну децу или се она, након опомена, враћају у друштво као да се ништа није догодило?
Питања за родитеље
Да ли са својом децом разговарамо?
Када се десе случајеви вршњачког насиља, да ли причате са децом о могућим узроцима и кривици свих учесника у датој ситуацији или упирете прст у “кривца”?
Које им вредности преносимо?
Да ли знамо муче ли их какви проблеми и да ли су изложени вршњачком насиљу?
Јесмо ли сигурни да знамо да ли они неко друго дете излажу вршњачком насиљу?
Да ли бисте били спремни на то да чујете да је ваше дете узрочник вршњачког насиља и како бисте се понели у тој ситуацији?
Да ли су изложени програмима који садрже насиље? Да ли са њима разговарамо о томе?
Да ли знамо коме се наша деца диве?
Да ли знамо да су нека деца одушевљена трагедијом и дечака који је учинио масакр називају херојем и царем? Да ли су та нека деца наша деца?
Да ли учите децу како да се изборе са стресним ситуацијама?
Питања за медије
Да ли је извештавање о трагедији видите као прилику да повећате гледаност ваших програма или тираж ваших новина или сматрате да би требало да служите као медијум за отворени дијалог о проблему који је довео до трагедије?
Да ли запослени пролазе обуке везано за кризно извештавање, извештавање о трагичним догађајима и кодексу струке?
Да ли је основна тема била трач рубрика или је могла да буде психо-социјална подршка учесницима трагичног догађаја?
Да насиље потиче само из школа, вероватно би било и једноставно решиво. Проблематика је веома комплексна и укључује све сегменте: образовање, медије, политичку климу, културу, вредности, друштвено прихватљиве облике понашања, дешавања на спортским теренима, јавне личности и њихово понашање…
Јуче су многи изјавили како је узрок свих проблема то што закон не дозвољава да се деца физички кажњавају, занемарујући чињеницу колико се децом бавимо, колико их видимо и чујемо, али и чињеницу да се насиљем не решава ништа. Други су кривили јединицу из
историје, трећи задиркивање школских другара…
Јучерашња трагедија је склоп свега наведеног. Сви сегменти друштва, од породице, преко школе, медија, модерних технологија, посрнулог друштва и застарелих институција, довели су до тога да се један тринаестогодишњи дечак нашао у за њега неизлазној ситуацији у којој је мислио да је
убиство решење. С обзиром на информацију да је све месец дана планирано, долазимо до закључка да бар месец дана нико није обратио пажњу на ово дете, ни родитељи, ни наставници, ни педагози ни психолози у школи. Како је то могуће?
Решавање овог проблема је одговорност свих нас заједно и представља дуготрајни процес који треба да да стабилне механизме превенције и подршке жртвама и починиоцима. Осим тога, очигледно је да школство и институционални приступ рада са децом морају да се мењају, јер су нам се и деца променила. Јер ако овај случај схватимо као опомену да је нешто труло у срцу нашег друштва, онда имамо могућност да спречимо да се у будућности понови нешто исто, слично или горе.