Da, navikavaj ga na ruke!

jun 18, 2014

Odmah moram da kažem – ne volim tu čuvenu rečenicu. Ma, ne podnosim je. Ne razumem je i nikada je neću razumeti. A opet, iz nekog razloga, svi dobronamerni prolaznici i poznanici imaju potrebu da novopečenoj majci udele baš ovaj “magični” savet. Bum! Ne navikavaj ga na ruke i sve će biti super! Kao da su ruke uzrok svih problema! E pa ne slažem se i gotovo!

majka_beba_devart
Prvo sam pojam “razmažena beba” meni para uši. Kako to beba može biti razmažena i kako se to beba vaspitava, o tome ćemo drugom prilikom. Hajde sada da se malo zamislimo nad tim ozloglašenim navikavanjem na ruke.

U početku, beba plače kada joj nešto treba. Bebine potrebe se svode na sledeće: gladna je ili žedna, mokra joj je pelena, spava joj se, nešto je boli, ili joj treba nežnosti. Iz nekog razloga, stariji oblik negovanja dece u valjane razloge svrstavao je samo prva četiri. Ako bi beba bila sita, suva, mirna na ostalim poljima, njen plač bi se tumačio kao znak razmaženosti ili čak bezobrazluka (čula sam svojim ušima). Ta ista beba je devet meseci bila konstantno uz svoju mamu – osećala njen miris, slušala otkucaje njenog srca i uživala u toplini maminog tela. Sada, odjednom otrgnuta od nje, ima potrebu za majčinom blizinom. I često je traži. Plačem – jer drugačije ne zna. Ono što majkama prirodno dolazi je da na plač bebe reaguju, da je zagrle i umire. Iz nekog razloga se savetuju da to ne treba raditi.

Šta se događa u bebinoj glavici ako je puštate da plače? Prvo što se sigurno ne događa je da joj “rastu pluća”, “jačaju glasne žice”, “raste srce”, i slično. Ona u trenucima kada plače, a mama ne reaguje, shvata da na mamu ne može da se osloni. Da njen plač ne dobija nikakvu reakciju. Da mame nema kada joj je potrebna. I da, posle nekog vremena će prestati da plače, ali ne zato što je “naučila” ili se “vaspitala”, već zato što je shvatila da nema kome da se obrati za blizinu i nežnost.

Kakve posledice to može da ostavi na bebu? Ne znam. Ne smatram da će beba koja je ostavljana da plače imati neke strašne traume, ili poremećaje zbog toga što je nisu dovoljno nunali. Ali je sigurno da kao majka želim da gradim odnos prisnosti, nežnosti i ljubavi sa svojim detetom. Uvek se govori o vaspitanju o prvog dana. A da li se dovoljno govori o poverenju od prvog dana? Želim da moje dete zna da ću uvek kada sam mu potrebna da se stvorim pored njega i da mu pomognem. I sad i zauvek. I želim da mu tu poruku usadim u malenu glavicu od prvog dana.

Osnovna uloga mozga je preživljavanje. Mozak postoji i uči da bismo živeli (a ne obrnuto) i mi sve što učimo – učimo s tim ciljem. Od prvog dana. Zbog toga je osećaj sigurnosti najvažnija stvar koju možete pružiti svojoj bebi. Dete koje se ne oseća sigurno je pod stresom i sve svoje aktivnosti usmerava ka izvoru svoje nelagode. Dete koje je sigurno, ušuškano i zna da će na njegove potrebe odmah biti odgovoreno – opušteno je, srećno, i spremno da istražuje svet i razvija svoju inteligenciju. Zagrljaj i uzimanje deteta u naručje onda kada ono to želi, naročito u prvim danima, najbolja je stvar koju možete učiniti za pravilan razvoj svoje bebe.

Šta dalje, kad beba malo poraste, pa postane svesna svoje okoline, naših reakcija na njen plač? Roditelji i beba već posle nekoliko meseci počinju dobro da se upoznaju. Često mame kažu da tačno nauče šta koji plač označava – postoji poseban za glad, za punu pelenu, za nervozu jer mu se spava… I postoji plač koji prosto kaže – nosi me! D sada ima tu fazu. Da li je potrebno da napominjem da sam ga na svaki nagoveštaj plača uzimala u ruke? Verovatno nije, ali ću uz to dodati da on zbog toga uopšte nije imao “naviku” da se nosa do besvesti, čega se mnogi roditelji plaše. Naprotiv, bio je siguran u sebe i u moju blizinu, pa bi dugo znao sam da leži u krevecu nakon buđenja i posmatra okolinu. Znao je da ne mora da se dernja da bi mama došla, dovoljno je bilo da se oglasi, da me “pozove”.

Sada je u fazi kada želi da ga nosim i to od mene traži. Ali ne želi on da se nosi da bi mene mučio, već zbog toga što otkriva koliko je lep ovaj svet i želi da ga što više upozna. Koliko je samo srećan kada ga nosim po stanu i pričam mu o svemu što može da vidi, što mu uhvati pogled! Ja sam mu mama, moja uloga je da mu predstavim ovaj svet najbolje što mogu. I nosaću ga do besvesti, jer svako to nošenje njemu predstavlja prozor u saznanja koji ga oduševljava. A i mene s njim, jer tada stvari vidim njegovim očima.
I još jedno moram primetiti. Kada kažu da će se beba navići na ruke, nekako svi to predstavljaju kao katastrofu. Kada slušate te savete, zvuči kao da ću ga u najmanju ruku nositi u naručju do polaska na fakultet. A istina je, svi znamo, mnogo drugačija. Nosiću ga samo dok ne propuzi i ne bude u stanju sam da istraži ono što ga zanima. A to vreme se meri mesecima. To dragoceno vreme se meri samo mesecima. I nakon toga više nikad neću moći da ga uzmem u naručje ovako kao sad, da budem njegov prozor u svet i zagrljaj koji otklanja sve brige. Zato me izvinite, odoh da izgrlim i iznosim pošteno svoju bebu!

Jasmina Katinski

Izvor: carapice

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


26 komentara na "Da, navikavaj ga na ruke!

  1. Anonimni kaže:

    Svaka čast,valja ce nam kicme izdrzati :-)!

  2. deja kaže:

    Najbolja stvar za upropastiti dete. Dok je malo ga ucite da cim zakmeci dobije sta pozeli. A onda pocinje socijalizacija . Sestoro dece u jaslama i vrticu ce zaplakati, a to znaci da vaspitacica sve treba da ih nosi. I kasnije postaju onaj profil licnosi koji ocekuje da neko skoci i ugodi mu cim mu nesto ne odgovara. Pitam se kako ce se sa 30 snaci. Da li ce biti placljiva nesigurna zena koja ocekuje da muskarac skoci cim ona zacmizdri. Ili jos gore muskarac koji guta suze jer “muski ne placu”? Pa ce frustraciju zbog toga sto neko skokom ne uslisava njegove potrebe resavati na ko zna kakve nacine.
    Ovo je samo opravdanje ljudi koje zele da se osecaju kao dobre mame.
    Moje misljenje, ali pitajte psihologe.
    Sta znaci “naviklo se 9 meseci a bude uz mamu”? Najbolje da onda ne ide ni u skolu jer je naviknutno da non stop bude uz mamu i podignuto kad zaplace.
    Deca treba da imaju paznju roditelja, a ne da se roditelji bacakaju na svaki znak kukanja. Osim dece, postoji i muz i prijatelji, itd.

    1. jelena kaže:

      Rekli ste da pitaju psihologe. Lepo, ja sam psiholog, decji. I radim u privatnom vrticu. Ne izvikanom, ali veoma dobrom. Imam dva sina, i 40 godina, cisto da se zna da imam sva potrebna iskustva i znanje potrebno da Vam odgovorim na pitanje. Nece se nijedno, ponavljam NIJEDNO dete razmaziti i postati losa osoba, pasivna i zavisna licnost, ako se roditelji trude da mu pruze paznju i neznost kada zatrazi. Naprotiv, postace uravnotezena i samouverena osoba, jer je imalo ljubav i podrsku od prvog dana. Samo deca roditelja koji svoj mir kupuju ispunjavajuci hirove, a hirovi se pojavljuju kada dete nema dovoljno istinske paznje i ljubavi, postaje manipulativno i razmazeno. I to Vam je, gospodjo, jednostavna istina. Da ponovim, imam dva sina, oba podizana bas ovako kako je u tekstu opisano. I, verujte, obojica su uravnotezeni, spremni za dogovor i saradnju, samostalni i srecni. I puni poverenja u nas roditelje, nasu ljubav i podrsku: i kada im je uskraceno nesto od onoga sto njihovi vrsnjaci smatraju normalnim, i kada moraju da izdrze poneku neprijatnost, cak i kada dozivljavaju grdnju ili kaznu. A sve zato sto od prvog dana znaju da smo mi tu za njih, uvek i bezuslovno. A ako zelite nesto od strucne literature na ovu temu, pronadjite sta kaze Erik Erikson o razvoju zdrave i zrele licnosti. Pozdrav

      1. NN kaže:

        Psihologiji svaka cast, ali… Imam bebu od 3 mjeseca, i tako nosajuci je nisam nista stizala. Sta god picnem ostaje nedovrseno. Jednog dana odlucim – nema ljuljanja pred spavanje.2 dana katastrofa (inace jako malo spava, samo 3-4 sata od 24, i to u bezbroj dijelova po 15 minuta, kako danju tako i nocu) poslije sve lakse i lakse…pa tako odlucim i za nosanje. Prvo je to bilo vristanje koje para usi, poslije sve manje i manje, sada se zaigram s njom i izmaknem se. Mogu tako nosati one kojima ima ko pomoći, a mi koje nemamo nikoga, majku, sestru, svekrvu…a ves i sudje se nece sami oprati/ispeglati, ni rucak se nece sam napraviti. ..mi se snalazimo kako moramo. Dakle, postoje razmazene bebe koje ce danas-sutra vristati i bacati se po podu ako ne postupimo onako kako oni zamisle.

        1. ivana kaže:

          Ja sam imala samo pomoć muža i, možda, jednom nedeljno skuvan ručak ali opet nekako prođe i taj prvi period. Sad mi se čini da ne bih mogla tim tempom. I ne dam za pravo da postoji razmažena beba od nekoliko meseci.

        2. jedna mama kaže:

          Jasmina je lepo objasnila zašto beba prestane da plače nakon što je “istrenirate” da nije na rukama, tako da ne mislim da je razumna pa zna da joj derinjanje neće proći…Što se tiče obaveza u kući, sve može da se stigne, na kraju krajeva, nisu važni prašina i malo nereda, sve se to sredi, važni su i dragoceni momenti koje provodite sa svojom bebom, jer oni su mali samo tada i veoma brzo porastu. Ne bih menjala nijedno moje nošenje deteta, za 100 opranih suda i skuvanih ručkova!

        3. Višnja kaže:

          Ja sam moje dete nosila stalno dok nije prohodala, mada nisam neko ko smatra da je kuća važnija od toga da budem sa detetom ali opet kuća je čista. Nikada nisam pustila svoje dete da vrišti do besvesti i uvek sam reagovala na njen plač. Kada je napunila godinu dana i prohodala počela je da kako je i autor teksta naveo počela je sama da istražuje oko sebe. Nikada mi nije histerisala, ali kad mama kaže da nešto ne može ona me uvek posluša i nikada je ne ucenjujem bih mamila na poklone i slatkiše da bi me poslišala. Razmažena deca postaju kasnije kada imaju ljubav ali nemaju disciplinu. Sada ima 3 godine i dspremna je za vrtić i socijalizaciju i ubeđena sam da će se brzo prilagoditi. Pritom sam samohrana majka.

    2. Mama u očekivanju kaže:

      Ne lupetaj, svega ti na svetu. Žena lepo govori o odgovaranju na sve potrebe bebe u prvim mesecima života koja je nesposobna, fizički i na svaki drugi način, da te potrebe namiri sama. Ta vrsta učenja da dete sami sebi priušti šta mu treba dolazi onda kad ono to može, a to svakako nije u prvih nekoliko meseci. Ne mogu da verujem da sam stvarno morala sad ovo da objašnjavam odrasloj osobi.

    3. BESNA kaže:

      radi se o detetu koje nije napunilo ni godinu aman covece!!! cim pocne da puzi……….. citaj dalje u textu

  3. deja kaže:

    I potpuno je netacno da ce prestati da trazi da se nosi kad propuzi. Da li neko primecuje decu koja se bacakaju na ulici i stoje i vriste pored roditelja dok ih ovi ne podignu? Nece da setaju vec bi da budu nosena.
    Cista zabluda je da ce cim propuze hteti da budi samostalniji. Zasto bi kad mogu samo da zaplacu?

    1. Višnja kaže:

      Ja sam moje dete nosila do godinu dana i posle toga mi nije histerisala da je nosim pogotovo ne na ulici. Ne vozam je od 2 godine u kolicima i imamo za njen uzrast povelike rute pešačenja. Ponekad vidim da se umorila i da se nasloni na mene ili se prebacuje sa noge na nogu i opet ne traži da je uzmem. Ti pričaš o nekoj deugoj deci. Toj deci o kojoj ti pričaš nisu postavljene jasne granice u tom smislu šta smeju a šta ne da rade, nego im rodirelji popuštaju svaki put kad ovi traže zarad svog mira i tišine. U 2godini sva deca isprobavaju razne tehnike manipilacije, između ostalog i histerisanje. Ali to oni rede tek oko druge godine, ali roditelj bi tad već trebao da zna šta su detetove stvarne potrebe a šta hirovi i ako se u startu to razgraniči neće biti problema.

    2. Sanja kaže:

      “Bacanje i histerisanje” je prolazna faza u odredjenom periodu detetovog odrastanja. A ti, zadrti covece treniraj svoju decu kako hoces u pusti druge da uzivaju u ljubavi

  4. Jelena kaže:

    Dovoljno je samo reći: ” Uživajte u tome,jer to je blagostanje” , mnogo brzo doćiće dan kada će vam to nedostajati!

    1. Anonimni kaže:

      BRAVO JELENA!

  5. deja kaže:

    Erikson govori o pružanju ljubavi i pažnje deci, ne o skakanju na svaki kmek. Bar Erikson kog sam ja čitala tokom studija. I Pijaže podržava nagradu u odnosu na kaznu, ali teško da je ne skakanje na svaki plač deteta kazna.
    Evo odličnog teksta koji objašnjava slično, jednim svakodnevnim jezikom
    žhttp://localhost/symbiotica/zelena-ucionica/old/molim-vas-ne-pomazite-mojoj-deci/

  6. ivana kaže:

    Ja nisam mogla da slušam malu bebu kako plače, i u budnom stanju je više nošena nego što je ležala. Nosili smo je zato što smo tako želeli i što smo mislili da je naša beba ipak nešto više od prevjanog manipulatora. Vrlo rano je propuzala, podigla se na noge i prohodala i od tad joj je nošenje postalo manje zanimljivo već je htela sama da istražuje. Sad sa 15 meseci se otima iz naručja jer hoće sama da hoda, otima kašiku da sama jede.
    Kako god, nećemo ih nositi do polaska na fakultet.
    Vreme će pokazati kakvi smo roditelji ali ja verujem u ovo što Jelena piše. Mazimo je i pazimo koliko nam ona dozvoljava jer ljubavi i pažnje nikad nije mnogo.

  7. Anonimni kaže:

    Jelena svaka cast.Nista vise ne bih dodala osim gore navedenog.Mame nosite svoju decu I mazite ih puno puno…

  8. Marija kaže:

    Jelena svaka cast…Nista vise ne bih dodala osim gore navedenog..Mame nosite svoju decu i mazite ih puno puno..

  9. Gaga kaže:

    Ali kad se babe, dede i mnogobrojna rodbina navade da dolaze i dijete nosaju do besvijesti i prebacuju “sa ruke na ruku” bez potrebe, kako bi “pomogli”majci, umjesto da je puste da uziva sa svojom bebom, tada nastaju problemi…

  10. iskusna mama kaže:

    Koliko bih ja imala pisati na ovu temu… I, sa jednima i sa drugima se slazem. Nisam pristalica nosenja do besvesti. Ne, nikako!!!! Vrlo ruzno iskustvo imam sa prvim detetom i nosenjem. I bilo je to nosenje do besvesti, skakanje na svaki plac…. I dosli smo u uzrast kada je beba pocela jede. Trudeci se da budem najbolja mama na svetu, uvek sam sama pripremala obroke za svoju decu, uvek zdravo, uvek sveze. Nikada moja decu nisu pojela kasicu iz marketa. Obzirom da je beba uvek bila u narucju, i kuvanje je tako proticalo, U jednoj ruci varjaca, u drugoj dete. I, naravno, dogodilo se to i da sam prevrnula serpu sa sporeta!!! Na srecu, beba nepovredjena, na srecu! Ali, sta bi bilo kad bi bilo…? I, posle takvog iskustva, njegova upornost je bila veca, nisam ga odvikla od nosenja, nosila sam ga do trece godine. Naravno, ne tim intenzitetom, ali sam ga nosila. Tako da ta prica kad propuzi, prohoda ne pije vodu. Taj propust sam ispravila sa drugim detetom. Noseno je, mazeno je, sve do odredjene granice, nicega mu nije manjkalo, cak i je i zadovoljnija i veselija beba bio od prvog deteta. Mozda, kako rece neko, ko ima pomoc, moze to sebi da priusti. Ne radi se tu o rucku za mamu i tatu, oni uglavnom u tom periodu zive na sendvicima, radi se o tome da su nam potrebne slobodne ruke da obavimo i prakticne poslove da zadovoljimo osnovne ljudske potrebe nasih malih ljudi. Moji momci su sada porasli, a kako bih uradila da mogu ponovo…. ne znam.

    1. Neda kaže:

      podržavam nošenje deteta. Ali ne podržavam da ga nosamo kad nešto drugo radimo – onda svakako nema našu pažnju i onda želi da se nosi i do fakulteta.
      Moje dete je prestalo da traži da ga nosim čim je prohodao, a ako ga sad, sa dve godine, nešto uplaši, traži da ga uzmem, zagrlim, poljubim, utešim – i ode svojim putem.
      Dakle, ako dete traži da se nosi, traži pažnju a ne da visi na kuku dok kuvam o ručak

  11. vega kaže:

    Odlican i poucan tekst. Steta sto pristup koji doticna mama ima nije nesto sto se podrazumeva, vec je nesto o cemu mame i tate polemisu. Detetu nikada ne mozemo dati “previse ljubavi i paznje”. Osim toga, ta potreba da bebicu uzmes i obaspes je ljubavlju SVAKI put kad ona to zatrazi, iz mene je isla intuitivno (ne samo zato sto smatram da je to “ispravno”). Nikada nisam bila u stanju da KALKULISEM osecanjima svoje bebe. I zaista, rezultat je cetvorogodisnja devojcica koja, istina, trazi mnogo moje paznje i ljubavi (sto je sasvim normalna stvar), ali NIKADA nismo imale neprijatnu situaciju od prodavnice, preko lekara, pa do zabavista. Nikada nije zloupotrebila moje strpljenje i paznju i uzvraca mi istom merom. Postujemo se neizmerno. Jasno, ona je dete i ima svoje momente otpora, pa cak i besa. Sve se to resava strpljenjem i pricom, pricom, pricom. Razgovora nikad dosta.

  12. Dijana Čop kaže:

    Vrlo je smešno da majke smatraju da će dete biti razmaženo i navići na ruke. Zapamtite-jedna je stvar kada mu trčite svaki čas i popuštate u vreme spavanja i jela kada vidi da može da ima slobodu da ne legne na vreme i sl , a SASVIM DRUGO je potreba deteta da bude uz majku i da se mazi. Deca sad dok su mala upijaju ljubav i nežnost i ona SAMA požele da se igraju sa drugom decom kada su zadovoljna i kada su dovoljno nežnosti i lepih reči čula od majke. Ja imam najnasmejanije dete na svetu koje samo traži da je pustim da ide i ne voli kolica. Ima godinu dana ona od osmog meseca hoda i svaki put kad želi ona je nošena, mažena jako dugo koliko god hoće. Ali se zna kad je vreme za spavanje i akd ne može da ostane budna i da traži zabavu. Dete koje je ostavljeno da se zaceni od plakanja i da mu se ne pruži uteha jer je neko tamo rekao da ćemo ga razmaziti, je dete koje je ZLOSTAVLJANO sitnim nemarom i to se utka u njegovu psihu, dok se okrenete neće više imati potrebu za vama već će u svoj život staviti druge stvari na prioritetno mesto i više vas neće pitati ni za savet niti će u vama videti podršku i sklonište i eto SITNICE kojom zauvek neko upropasti svoje dete. LJUBAV NE MOŽE BITI POGREŠAN RAZLOG .Mazite ga, grlie, najlepše mu stvari govorite i preterano ako treba, tek onda će potpuno raširiti krila.

  13. Aniko kaže:

    Moja devojčica ima 14 meseci. Počela sam da je nosim u marami kada je imala 2 meseca. Da odmah kažem da bi je bilo jako teško da je nosim na rukama isključivo. U tom smislu razumem mame koje nisu nosile svoje bebe u marami ili nosiljci. (Kengura isključujem, zato što je vrlo neudoban i nije uopšte dobar za bebine kukove.) Da sam znala koliko je to velika pomoć, počela bih da je nosim odmah i bez ustručavnaja. U početku sam se bojala da je nosim često, upravo zbog predrasuda da ću je naviknuti na ruke, da posle neću moći ništa da postignem u kući, i tako dalje. Međutim, kada su počeli grčevi, svakako sam morala da je nosam. Svakako sam morala da ustanem noću i da je utešim. Svakako sam morala da je uzmem u naručje kada je plakala zbog grčeva. U tome mi je marama strahovito pomogla. Ne samo što je beba bila mirna, nego su meni bile slobodne ruke da poradim po kući šta treba, da odem do prodavnice, da skuvam, itd. Kako je malena rasla, ja sam se prosto uskladila sa njom, i nisam pokušavala da je na silu odviknem od nošenja niti sam je ikada puštala da histerično plače. Ali gle, čim je počela da puzi, ona je sama počela da se igra na podu. Moj muž i ja smo mogli opušteno da gledamo film ili bilo šta drugo da radimo, dok je ona oko nas puzala i igrala se. Ako je bila zainteresovana za nešto što ja radim, ona je tražila da je podignem. Ja bih je opet stavila u nosiljku i ona je srećno posmatrala kako seckam povrće ili perem sudove. To znači, nisam je nosila ceo dan, nego najviše sat ili dva dnevno. Moja devojčica ima sada 14 meseci. I dalje je nosim kada je potrebno i kada zatraži i nije mi problem. Da li je bilo perioda da su me bolela leđa? Jeste bilo je u početku. I nije mi bilo lako. Ali ja uopšte ne mislim da je meni bilo teže nego roditeljima koji su “navikli” svoje dete drugačije. Iskreno da vam kažem, meni je mnogo veće maltretiranje slušati moju bebu kako histerično plače, dok je ja ignorišem i mislim u sebi kako je ona razmažena i manipulativna. Meni je to strašni i bezosećajno. I zato to nikada nisam mogla da radim. No nagrada za moj trud oko malene se isplatila i ja vidim rezultate. Moja devojčica je veoma smirena i zadovoljna i sa njom smo izgradili i gradimo lep odnos pun poverenja. A to je osnova za njen emotivni razvoj. Ona pokazuje samostalnost već sada, pokazuje da želi sama da istražuje oko sebe i ne traži da stalno neko bude sa njom ili da je zabaljva ili da se sa njom igra, zato što je sigurna, da kada joj to bude zatrebalo da će to i dobiti.

  14. Marija kaže:

    Moja beba je u inkubatoru zato sto je prevremeno rodjena, od 02. januara , i citala sam i tekst i komentare….Nosila bih je i danju i nocu samo da dodje kuci, prvi mesec smo odvojene, to je moja prva beba u 35 godini zivota ….i sta reci o nosenju samo sam je jednom drzala posle rodjenja kad sam se probudila posle carskog reza i to pola miuta…. ZATO NOSITE SVOJU DECU I RAZMAZITE IH ♡♡♡♡♡♡

  15. Ana kaže:

    A kad se rode blizanci ili trojke, a mama nema pomoć?

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama