Kritike usmerene protiv roditelja koji prezaštićuju svoju decu danas se mogu pročitati i čuti na svakom koraku. Kažu da su roditelji postali previše angažovani. Da ne dozvoljavaju deci da se pomuče. Da umesto njih rade i one stvari koje oni mogu sami, da ih štite od najmanje traume.
Ali, retko se govori o nečemu što deci, možda, u svemu tome još više šteti. A što roditelji takođe tako rade misleći im samo dobro.
To se zove nepoverenje.
Kad ne verujemo da znaju.
Da mogu.
Da su dobro čuli.
Da su dobro zapamtili.
Da će uspeti sami.
Sve kreće u parkiću, od onog čuvenog „ne možeš ti na tu penjalicu, ti si još mali“ koje majke i bake neumorno ponavljaju dvogodišnjacima čiji je cilj tako visok i velik. Oni ne znaju da ne mogu. Oni to čak i ne misle. Veruju da mogu, a u tom trenutku, zadatak roditelja je da budu tu i da ih malo poguraju. Da budu oslonac, da ih pridrže. Da im pokažu da MOGU. Pa, neće proći ni jedna decenija i već ćete im govoriti „možeš ti, videćeš da možeš, samo ako hoćeš“. Nećete znati da je njihov strah od pokušaja nastao još tad, u parkiću, kad su svakog dana po stotinu puta morali da čuju „ne možeš ti“.
A onda, krenu u vrtić. Tamo vaspitačice pokušavaju da im usade osećaj za odgovornost, radne navike i lične obaveze. I kažu im šta je za „domaći“. Šta treba sutra da donesu, pročitaju, naprave kod kuće.
Znate, one to NAMERNO ne kažu vama, već upravo detetu, želeći da ono upamti. Da to bude njegov zadatak. Ali, usija se vajber grupa svaki put, od razmene informacija o tome šta je bio zadatak i ko je šta upamtio.
Tako sam, nedavno, kad sam otišla u vrtić po sina, prisustvovala jednoj nežnoj, ali zapravo tužnoj sceni. Otac je došao po ćerku, nežno je pozdravio, započeo razgovor koji nisam slušala. A onda, kad se obula i kad su krenuli, tata je rekao: „Sačekaj, da pitamo vaspitačicu šta je to za domaći.“ „Ali, tata, znam, šta je, treba da nacrtamo sebe negde gde bismo voleli da budemo.“ „Dobro, dobro, samo da proverim još jednom.“
I to je to.
Na tom mestu, tu, tata je svom detetu, ne primetivši, rekao – ne verujem ti. Nisi dovoljno sposobna da upamtiš. To nije tvoj zadatak. Ja ću ipak proveriti. Ti to ne znaš dovoljno dobro.
Tu poruku dete nosi u školu verujući da nije dovoljno sposobno da se samo nosi sa obavezama i tako nastaju deca zavisna od roditeljskih podsećanja, pritiskanja i kontrole. Jer smo ih stvorili, u većini slučajeva, sami. Oni su baš onakvi kakvima smo ih oblikovali.
Prošle nedelje je moja ćerka, prvak, došla iz škole u petak i rekla s vrata da nema domaći zadatak. Vajber grupa se, ipak, usijala od neke priče o pesmici koju treba da smisle i napišu. Pitala sam je još jednom da li je sigurna da nema domaći? Pogledala me je i rekla: „Mama, molim te, ispiši se iz te grupe.“
Da znaš, dete, da hoću.