Da sam ministar prosvete napravila bih reforme obrazovanja takve da bi glavni predmeti bili emocionalna inteligencija i finansijska pismenost. Začinila sa svim oblicima umetnosti i malo domaćinstva. Jedan čas nedeljeno Ustava, koji bi predavali zanimljivi profesori i na zabavan način približili zakone učenicima. Ostali predmeti bi bili izborni i prema ličnim afinitetima organizovani.
Šta bih time postigla?
Dobila bih generacije mladih ljudi koji od malih nogu uče da novac ne pada s neba, da se zapravo zarađuje, pametno investira i na koncu troši. Dobila bih generacije koje izbegavaju konzumerizam i prekomerno trošenje. (Verovatno bi kapitalizam “pukao” kao posledica)
Kroz razvijanje emocionalne inteligencije upućivala bih decu jedne na druge. Stvarala kod njih svest da smo svi posebni, a opet isti. Da je lepše biti u timu nego se međusobno takmičiti. Da je u redu ispoljiti emocije i prenebregnuti konflikte na civilizovan način. Da su saosaćenje i razumevanje “must have”.
Kroz umetnost bi svako dete pronašlo svoje polje ispoljavanja nasušne kreativnosti. Čovek kad ne dopušta svojoj kreativnosti da se ispolji, lagano umire. Bori se sa autodestrukcijom, depresijom, anksioznošću jer misleći da je stvaranje nečeg gubljenje vremena, čovek svu tu potencijalnu kreativnu energiju koja teži da se ispolji, guši u sebi i na kraju implodira. Kreativnost je važna. Mašine nisu kreativne, one rade po zadatom programu, i besprekorno izvršavaju zadate ciljeve. Milion puta preciznije i efikasnije od čoveka. Kreativnost je dar čoveku.
Domaćinstvo je potrebno da bi se svi osamostalili. Da, dečaci treba da znaju da opeglaju košulju i devojčice treba da znaju da izbuše rupu na zidu. Dečaci treba da znaju kako se spremaju osnovna jela, a devojčice treba da znaju da provere nivo vode u autu. Tada misao vodilja kod sklapanja brakova ne bi bila da ne možeš sam da se snađeš u igri zvanoj život, već da je lepše u paru ga deliti .
Ustav i zakoni treba da budu prijemčivi deci, a kasnije ljudima , za učenje i istraživanje jer svako treba da bude upućen u svoja prava, ali i obaveze. Tako će budući preduzetnici, ministri, predsednici… biti svesni da zakon postoji kako za zaposlene tako i za njih. I što je najvažnije obe strane bi od malih nogu imale svest da je zakon svima prijatelj i postoji da ne bi nastao “haos”.
Romantična sam. Verujem da će nekad neko, makar malo, da razmisli na neku od ovih tema. Nisam ministar prosvete. Nemam moć da menjam sistem. Ali…imam prostor da sve ovo primenim na mikro nivou kao roditelj. Kao i ti. Da stvorimo od svoje dece ljude koji će biti samostalni, koristiti mozak, postavljati pitanja, širiti empatiju, voleti sebe i druge, postavljati granice i živeti život onako kako je izvorno zamišljeno – u skladu sa sobom i prirodom.
Važno je šta im serviramo kao sistem vrednosti, jer na njima će svet zaista ostati.
Autor: Slavica Dražović, autor bloga Besenjak