Ključno je poneti u sebi komadić deteta koje smo bili da bi ono najbolje u nama oblikovalo i definisalo one buduće nas. Spakovati u tajnu pregradicu delić nekog naivnog sna, parče jednog juče zarad boljeg sutra, malo vere u ćup sa blagom iza 
duge, zračak sunca kroz krošnje u parku, miris vrućih peciva sa velikog odmora i bar jedan iskren i nepokolebljiv osmeh. Važno je sačuvati izvesnu radoznalost, urođenu znatiželju, malo razigranosti, puno kreativnosti i maksimum težnje ka različitosti. Da se dete u nama ne bi stidelo onoga što smo postali. Da bismo našli lepotu u svakodnevnim, naizgled trivijalnim stvarima, u sitnicama, u važnom i nevažnom. Da bi nam oblaci ponovo bili patuljci, divovi ili kraljevi. Da bismo se iznova divili neponovljivosti srebrnog veza utkanog u svaku snežnu pahulju. I samo onda kada raširimo ruke, razvučemo osmeh i zavrtimo se u krug, znajući da ćemo možda pasti, ali uživajući u igri i svakom trenutku, znaćemo da nismo izneverili dete koje smo bili nekada.