22.04.2015.
Upamtićemo ovaj datum. A ako za koju deceniju i ovde dođu neka normalna vremena i neki normalni ljudi, možda će neki novi prosvetni radnici ovaj datum obeležavati kao jedan od praznika, a deca u klupama učiti da je baš tog dana umrla prosveta u Srbiji. Verovatno će im govoriti i da je godinama, ma decenijama pre toga bila na aparatima, da je više puta reanimirana, veštački vraćana u život iako su svi znali da to ne može da potraje. Znali su, ali su se potajno nadali. Mislili su, ako smo čitavih 5 meseci izdržali u komi, to sigurno nešto znači! Izdržaćemo koliko god treba, ali nećemo dati da nas zgaze!
Do 22.04.2015. Tog dana odlučili su da nismo bitni, da bez potrebe zauzimamo mesto koje je nekom drugom potrebno i da je bolje da isključe aparate. Iza zatvorenih vrata su se dogovorili. Stavili nas pred svršen čin i isključili aparate.
Ono što će sutra osvanuti u srpskim školama nije prosveta, to svi znamo. To su njeni ostaci, nekako sastavljeni da izgledaju kao celina, da makar izdaleka liče na ono što bismo mi želeli da bude. Sutra bi trebalo da svaki prosvetni radnik na svoje radno mesto dođe obučen u crno, iz poštovanja prema svojoj profesiji, onoj koju su ubili. Iz poštovanja prema deci koja ih čekaju u klupama, a kojoj nemaju šta da obećaju. Pred njima ćemo sutra saginjati glave i stideti se što smo dopustili da budemo prevareni, ubijeni.
Mi nismo samo predavači, mi smo i pedagozi, njihovi uzori. Oni koji bi trebalo da ih uče o životu, moralu i etici, o borbi za svoja i tuđa prava. Hoćemo li to moći sutra? Poniženi i zgaženi. Skrajnuti. Hoćemo li moći da sačuvamo njihovo poštovanje? Hoćemo li umeti da (p)ostanemo autoritet u njihovim očima? Hoćemo li moći da ih učimo da se bore za sebe i svoja prava?
Krivili su nas i da ne mislimo na decu, govorili da nam je bitan samo novac, da nećemo da pogledamo stvarnosti u oči, da nikom nije lako. Neki od nas su dokazali da nije tako. Neki od nas su, i kada im je jasno rečeno da će im i to malo što imaju biti još manje, ako budu štrajkovali, odlučili da im je dostojanstvo profesije i lično dostojanstvo ispred svega. Da nije na prodaju.
Nismo se izborili. Pobedili su nas. Lošiji od nas su pobedili.
22.04.2015. Dan kada je umrla prosveta u Srbiji
Večna joj slava i hvala. Mislim, ne hvala od nas, prosvetnih radnika, mi i nemam mnogo toga na čemu bismo joj zahvalili. Osim na ponekom čiru, novim borama i sedim vlasima. Hvala od svih onih koji su se u Srbiji školovali pa umeli da to dobijeno znanje i dobro iskoriste. Verovatno negde van granica. Ovde, teško. Eto, mi se u njihovo ime zahvaljujemo jer, oni, verujemo, nemaju ni želje ni vremena da gledaju i prate šta se ovde radi.
Želim da verujem da nije kasno. Da se sutra, ili već za koji dan može roditi nova prosveta. Jača, bolja, snažnija, JEDINSTVENA. Da ćemo se za takvu prosvetu izboriti. Da ćemo takvu stvoriti i ostaviti novim prosvetnim radnicima da je gaje, čuvaju, da uče na našim greškama. Da nikada ne dozvole da budu poniženi od onih koji su lošiji od njih.
A.C.