22.04.2015.
Упамтићемо овај датум. А ако за коју деценију и овде дођу нека нормална времена и неки нормални људи, можда ће неки нови просветни радници овај датум обележавати као један од празника, а деца у клупама учити да је баш тог дана умрла просвета у Србији. Вероватно ће им говорити и да је годинама, ма деценијама пре тога била на апаратима, да је више пута реанимирана, вештачки враћана у живот иако су сви знали да то не може да потраје. Знали су, али су се потајно надали. Мислили су, ако смо читавих 5 месеци издржали у коми, то сигурно нешто значи! Издржаћемо колико год треба, али нећемо дати да нас згазе!
До 22.04.2015. Тог дана одлучили су да нисмо битни, да без потребе заузимамо место које је неком другом потребно и да је боље да искључе апарате. Иза затворених врата су се договорили. Ставили нас пред свршен чин и искључили апарате.
Оно што ће сутра осванути у српским школама није просвета, то сви знамо. То су њени остаци, некако састављени да изгледају као целина, да макар издалека личе на оно што бисмо ми желели да буде. Сутра би требало да сваки просветни радник на своје радно место дође обучен у црно, из поштовања према својој професији, оној коју су убили. Из поштовања према деци која их чекају у клупама, а којој немају шта да обећају. Пред њима ћемо сутра сагињати главе и стидети се што смо допустили да будемо преварени, убијени.
Ми нисмо само предавачи, ми смо и педагози, њихови узори. Они који би требало да их уче о животу, моралу и етици, о борби за своја и туђа права. Хоћемо ли то моћи сутра? Понижени и згажени. Скрајнути. Хоћемо ли моћи да сачувамо њихово поштовање? Хоћемо ли умети да (п)останемо ауторитет у њиховим очима? Хоћемо ли моћи да их учимо да се боре за себе и своја права?
Кривили су нас и да не мислимо на децу, говорили да нам је битан само новац, да нећемо да погледамо стварности у очи, да ником није лако. Неки од нас су доказали да није тако. Неки од нас су, и када им је јасно речено да ће им и то мало што имају бити још мање, ако буду штрајковали, одлучили да им је достојанство професије и лично достојанство испред свега. Да није на продају.
Нисмо се изборили. Победили су нас. Лошији од нас су победили.
22.04.2015. Дан када је умрла просвета у Србији
Вечна јој слава и хвала. Мислим, не хвала од нас, просветних радника, ми и немам много тога на чему бисмо јој захвалили. Осим на понеком чиру, новим борама и седим власима. Хвала од свих оних који су се у Србији школовали па умели да то добијено знање и добро искористе. Вероватно негде ван граница. Овде, тешко. Ето, ми се у њихово име захваљујемо јер, они, верујемо, немају ни жеље ни времена да гледају и прате шта се овде ради.
Желим да верујем да није касно. Да се сутра, или већ за који дан може родити нова просвета. Јача, боља, снажнија, ЈЕДИНСТВЕНА. Да ћемо се за такву просвету изборити. Да ћемо такву створити и оставити новим просветним радницима да је гаје, чувају, да уче на нашим грешкама. Да никада не дозволе да буду понижени од оних који су лошији од њих.
А.Ц.