Okosnicu stabilnog društva, decenijama je činio srednjoškolski kadar, a ne fakultetski obrazovani kadar, kako se obično misli. U pogledu društvenog statusa, termin srednja stručna sprema, bio je izjednačen sa terminom srednja socijalna klasa a činili su je veoma ugledni i cenjeni kuvari, mašinski tehničari, elektrotehničari, medicinske sestre, ekonomski tehničari. Poseban ugled, čini se, imali su KV radnici sa srednjom trogodišnjom školom, i postajali jako poznati u svom kraju ali i širom Jugoslavije, obućari, automehaničari, moleri, frizeri… Za državu su poseban značaj imali svi zaposleni u proizvodnji, bez obzira na delatnost kojom se bave, jer je proizvodnja bila esencijalni izvor prihoda za državu, a ovi radnici su zapravo bili proizvođači novca.
Samo malobrojni odlučivali su se za visoko obrazovanje na višim školama ili fakultetima, a veoma mali broj je nastavljao svoje obrazovanje i na postdiplomskim studijama. Sama ova činjenica je dovoljna da se shvati, da je selekcija bila ozbiljnija i da su fakultete upisivali najbolji, a samim tim su i fakulteti uspevali da održe kvalitet nastave i visok nivo stečenih znanja i veština.
Sasvim prirodno, razvojem savremene tehnologije, došlo je i do prestanka potrebe za određenim zanimanjima, pa sada dimničari, obućari, časovničari, bravari, kovači, više nisu ni približno zastupljeni kao nekad, dok se razvojem savremenih tehnologije, i broj tehničara za različite oblasti drastično smanjio. Na primer, aparati u medicinskim laboratorijama, koji dnevno obavljaju na hiljade analiza istovremeno, smanjili su potreban broj laboratorijskih tehničara, pa sada posao za koji je bilo neophodno oko 50 laboratorijskih tehničara, da se obavi “ručnim” metodama, dovoljno je svega 5-6 tehničara.
Ipak, novo doba, dovelo je i do novih potreba na tržištu, tako da su se pojavila i nova zanimanja, koja bi zamenila stara. Ipak, radi boljeg socio-ekonomskog statusa, prestiža, ali i razvoja novih, privatnih, visokoškolskih ustanova, većina tih novih zanimanja, smešteno je na fakultete, iako objektivno, po sadržaju i obimu više priliči da to budu srednjoškolska zvanja.
Kako bi u ovoj hiperprodukciji, veoma predimenzioniranih zvanja, u odnosu na nastavni plan i program, opstale i stare, tradicionalne, visokoškolske ustanove, uz minimalne korekcije školskog programa, promenile su i svoje zvanične nazive. Tako, nekada veoma cenjena Viša medicinska škola, danas nosi naziv “Akademija strukovnih studija”. Od Platonove akademije, do današnjeg vremena, postepeno ali duboko, obrazovni sistem je potonuo. Olako izgovaranje tako jedne, nekada, i sa razlogom, retko upotrebljavane reči, akademija postaje samo jedan u moru izlizanih termina, u svetu novih akademskih građana.
Sve se izmenilo, pa bi i više puta pominjani obućari sada komotno mogli da se obrazuju na fakultetima a stečeno stručno zvanje preimenuje u “strukovni specijalista za reparaciju obuće od prevrnute kože”.
Danas je diploma, obavezno a bezvredno parče papira, koje mora imati svako, a koje je malom broju ljudi od bilo kakve koristi.
Autor: dr Željko Ranilović