Данка. Кад сам чула то име пре десет дана, помислила сам: „Боже, како је лепо. Старо, а посебно. Ако будем имала још једну ћерку, тако ће се звати.“ И свим срцем се надала да ће се мала Данка вратити мајци у наручје.
Данас, у стомаку ми је камен. У грлу кнедла. Не функционишем, нисам своја. Као ни већина мајки.
Зато што међу нама постоје људи који ударе бебу аутомобилом, убију је, а онда убаце у гепек аутомобила и истоваре поред пута. Као да није дете. Као да није нечија. Као да је… Ма не могу ни да изговорим.
И да, знам да то нису људи. Али нису двојица радника Водовода једино што ме данас мучи и плаши. Брине ме и ужасава помисао да све то није једна обична случајност. Да ти „људи“ нису само „један у милион“. Да су они наша реалност. Живе око нас, имају своју децу, унуке, послове, кумове, пријатеље. Своје хобије, навике, комшије с којима пију кафе. Славе славу, крсте се. Вероватно немају никакав досије, осим понеког саобраћајног прекршаја.
Брине ме то што не мислим да је могуће да се деси таква случајност, да се та два монструма случајно сретну на истом послу, случајно уђу у ауто, случајно прођу пустом улицом, у неком селу, случајно убију бебу и обојица, не један, него ОБОЈИЦА, реше да је баце на депонију. Бебу. Двојица који су само један у милион? И да оставе и њену мајку и оца да је данима траже, да живе а умиру. Да их оставе у најгорем паклу који човека може да задеси. А да ни један ни други не кажу: Не, ја ово не могу. Човек у мени ово не може.
И да не помислите да верујем у теорије завере. Не верујем. Али све мање верујем и у људе. А све више да се овакве случајности не дешавају, већ да је међу нама много више нељуди него што смо спремни да поверујемо. Да ћемо, прођемо ли неком пијацом, сигурно срести још оних који би поступили на овај исти начин. И били спремни да с тим даље живе и моле бога да не буду откривени. Како то само страшно звучи…
То је оно што ће ме ноћас држати будном. То, Данка и Данкини мама и тата.
Али нису овакви монструми једини међу нама. Ту је и она друга врста која копа по ранама родитеља чија агонија је и без њих довољно велика и страшна. Они који се нису либили да криве мајку. Писали су да је дете убила. Писали су да га је продала. Писали су да је отац био у проблемима и дете своје дао за новац. Мајци која тражи своје чедо додавали су со на рану. Упирали прстом не мислећи на то какав грех чине. Оној којој се сва кривица света већ свалила на леђа јер је на тренутак оставила дете само. Нека баци камен онај коме се то баш НИКАД није десило. Само сте имали среће.
Ти монструми, они који соле ране, који суде, који мрзе, упиру прстом, иако не знају НИШТА, они такође живе међу нама. И рађају децу коју уче да исто тако раде. И шире своју злобу, наслађујући се туђим болом.
Све вас, који сте мајку оптуживали, који сте јој солили рану, хтедох да питам – стидите ли се? Да ли вам је макар жао? Није, знам.
И не знам шта је од чега страшније. Данкина страшна смрт, бол родитеља, они који су упирали прстом у њих, они који и даље упиру, они који шире теорије завере или они који су спремни да убију и баце бебу на депонију.
И знате оно кад кажу „сад је на неком бољем месту“? Никада више нисам веровала у то него сад. Данка мора бити на бољем месту. Или бар у бољем свету. Јер нема бољег места за бебу од маминог наручја, али не знам има ли лошијег света од овог у ком живимо.
Данка, Данице, звездице, почивај у миру. И чувај нас с неба.