Danka. Kad sam čula to ime pre deset dana, pomislila sam: „Bože, kako je lepo. Staro, a posebno. Ako budem imala još jednu ćerku, tako će se zvati.“ I svim srcem se nadala da će se mala Danka vratiti majci u naručje.
Danas, u stomaku mi je kamen. U grlu knedla. Ne funkcionišem, nisam svoja. Kao ni većina majki.
Zato što među nama postoje ljudi koji udare bebu automobilom, ubiju je, a onda ubace u gepek automobila i istovare pored puta. Kao da nije dete. Kao da nije nečija. Kao da je… Ma ne mogu ni da izgovorim.
I da, znam da to nisu ljudi. Ali nisu dvojica radnika Vodovoda jedino što me danas muči i plaši. Brine me i užasava pomisao da sve to nije jedna obična slučajnost. Da ti „ljudi“ nisu samo „jedan u milion“. Da su oni naša realnost. Žive oko nas, imaju svoju decu, unuke, poslove, kumove, prijatelje. Svoje hobije, navike, komšije s kojima piju kafe. Slave slavu, krste se. Verovatno nemaju nikakav dosije, osim ponekog saobraćajnog prekršaja.
Brine me to što ne mislim da je moguće da se desi takva slučajnost, da se ta dva monstruma slučajno sretnu na istom poslu, slučajno uđu u auto, slučajno prođu pustom ulicom, u nekom selu, slučajno ubiju bebu i obojica, ne jedan, nego OBOJICA, reše da je bace na deponiju. Bebu. Dvojica koji su samo jedan u milion? I da ostave i njenu majku i oca da je danima traže, da žive a umiru. Da ih ostave u najgorem paklu koji čoveka može da zadesi. A da ni jedan ni drugi ne kažu: Ne, ja ovo ne mogu. Čovek u meni ovo ne može.
I da ne pomislite da verujem u teorije zavere. Ne verujem. Ali sve manje verujem i u ljude. A sve više da se ovakve slučajnosti ne dešavaju, već da je među nama mnogo više neljudi nego što smo spremni da poverujemo. Da ćemo, prođemo li nekom pijacom, sigurno sresti još onih koji bi postupili na ovaj isti način. I bili spremni da s tim dalje žive i mole boga da ne budu otkriveni. Kako to samo strašno zvuči…
To je ono što će me noćas držati budnom. To, Danka i Dankini mama i tata.
Ali nisu ovakvi monstrumi jedini među nama. Tu je i ona druga vrsta koja kopa po ranama roditelja čija agonija je i bez njih dovoljno velika i strašna. Oni koji se nisu libili da krive majku. Pisali su da je dete ubila. Pisali su da ga je prodala. Pisali su da je otac bio u problemima i dete svoje dao za novac. Majci koja traži svoje čedo dodavali su so na ranu. Upirali prstom ne misleći na to kakav greh čine. Onoj kojoj se sva krivica sveta već svalila na leđa jer je na trenutak ostavila dete samo. Neka baci kamen onaj kome se to baš NIKAD nije desilo. Samo ste imali sreće.
Ti monstrumi, oni koji sole rane, koji sude, koji mrze, upiru prstom, iako ne znaju NIŠTA, oni takođe žive među nama. I rađaju decu koju uče da isto tako rade. I šire svoju zlobu, naslađujući se tuđim bolom.
Sve vas, koji ste majku optuživali, koji ste joj solili ranu, htedoh da pitam – stidite li se? Da li vam je makar žao? Nije, znam.
I ne znam šta je od čega strašnije. Dankina strašna smrt, bol roditelja, oni koji su upirali prstom u njih, oni koji i dalje upiru, oni koji šire teorije zavere ili oni koji su spremni da ubiju i bace bebu na deponiju.
I znate ono kad kažu „sad je na nekom boljem mestu“? Nikada više nisam verovala u to nego sad. Danka mora biti na boljem mestu. Ili bar u boljem svetu. Jer nema boljeg mesta za bebu od maminog naručja, ali ne znam ima li lošijeg sveta od ovog u kom živimo.
Danka, Danice, zvezdice, počivaj u miru. I čuvaj nas s neba.