Живимо у времену заштите права мањина. Ја радим у школи где се стриктно захтева заштита истих тих права. Готово све мањине имају своја удружења, клубове, лобије. За све се налази стручно упутство, законски акт, санкције за кршење законских аката, или, бар, презир околине јер си фрик који се спрда са нечијом расном, верском, етничком, сексуалном или било каквом туђом мањинском разликом. Само за једну колону не постоји баш ништа. Осим декларативно. А од декларативног нико вајде није видео.
Пишем о деци разведених родитеља, о угроженој мањини за коју се старају сви, али на погрешан начин. Старају се дволично, отворено стигматизујући и ту децу и њихове родитеље нудећи им најгоре – сажаљење у непосредном контакту, а подсмех и лажне уздахе иза леђа.
Линч већинске породичне заједнице почиње тако што им прво испљују родитеље јер они знају да су исти ти родитељи неодговорни, себични, порочни. Препричавају се и анализирају анамнезе кроз призму паланачког примитивизма и охолости. Разведени или ћуте, а иза себе чују хук и одјеке, или се правдају, па упадају у још дубљи глиб, или постају жртве сплетки у којима се изгубе до те мере да више не знају ни где су пошли ни зашто су уопште било шта и започињали.
Једноставно, шта год да ураде, лоше је. Нема доброг пута, ни мирне савести. Њихова истина је неодбрањива.
Затим се већинска породична заједница дохвати њихове деце. То је други корак и за ову децу доживотан. Деца заувек добијају етикету деце разведених родитеља. Та фраза се понавља уз њихово име на сваком кораку, на сваком школском већу, на сваком месту за процену. Ако су деца успешна, истиче се да су успешни упркос томе што су деца разведених родитеља, а, ако било шта погреше, то је зато што су деца разведених родитеља. За њих нема ни правде, ни одмора. Они носе жиг на челу иако га не виде, али он увек већини може бити онај последњи аргумент којим ће га дотући ако затреба и ако пожели. А често пожели.
Системски линч није овим завршен. Он се наставља непрекидним подсећањем да разведени родитељи морају дати све од себе, сваки атом своје снаге да изгледају као да нису разведени. Дакле, да буду и отац и мајка, да стигну и да зараде и да све своје време посвете деци. Њиховој деци не сме ништа да фали. Тако сваки разведени живи са непрекидном грижом савести јер није адекватан и није сторука направа за постизање светских рекорда у родитељству. Ако се у тој грижи савести претвори у Шиву, не ваља, јер је превише заштитио своје дете. Ако је опуштен, не ваља ни то јер га презиру као бахатог себичњака који само себи угађа. Другим речима, не ваља ништа што уради. Етикета остаје на детету јер четку за скидање ове етикете чврсто у својим рукама држе брачни родитељи којима би без ове сурове игре сопствена жртва изгледала премала.
Нарочито су обележена деца из породица где су два разведена родитеља решила да живе заједно, или су уз личну децу коју су довели (како се то код нас каже) добили и заједничко. Нисам ја једном са стидом гледала у под док сам слушала поспрдни тон елаборација о мојој, твојој и нашој деци. Нисам се једном питала зашто у нашем језику постоје тако погане речи као што су маћеха, очух, пасторка. Нисам само једном отплакала над неправдом када знам колико је труда потребно да се од овакве породице направи дом, па да и моја и његова деца буду наша деца.
Деца разведених родитеља су угрожена врста која трпи сву силу нашег примитивизма и сељачке охолости, нашег јада, и духовног и сваког другог. Ова деца су жртве традиционалног веровања да је брак жртва, уговор и обавеза, да се у њему трпи, али истрајава, без обзира на све. Они су жртве сокачарских алапача које уживају у лошим мирисима из туђег лонца јер само тако могу превазићи смрад сопствене кухиње. У свету на који се позивамо и где верујемо да припадамо, људи живе заједно, па после оду једни од других, али се од тога не прави драма, њихова деца нису предмет сажаљења и подсмеха.
Они нису главни ликови из вицева где моје и твоје дете туче наше дете. Они су само деца. И њихови родитељи су само родитељи.
Аутор: Биљана Васић, професорка из Шапца