„Dečaci ne plaču“, zvonilo mu je u glavi, ali suze su krenule same

mart 30, 2019
Ovo je priča o Filipu. Zasnovana je na istinitim događajima i likovima.

Filip je poseban. To je bilo jasno od kad se rodio – od samog početka je bio ono što se danas naziva „indigo dete“. Plav, plavook, bistrog pogleda kao da već ima veliko životno iskustvo.

Bio je izuzetan u svim fazama svog razvoja. Kada je učio da hoda, sa devet meseci, pridržavao se za mali kožni tabure, i majka mu je po tom tabureu kuckala prstima izmišljeni ritam da ga zabavi dok stoji i balansira. Primetila je da on taj ritam svojim ručicama besprekorno ponavlja. Onda je udarala sve složenije deonice, i on je opet ponavljao. Oduševljeno bi ciknula svaki put, a on bi „otpevao“ taj njen glas. Zatim je primetila da, kada mu pusti neku pesmu na CD-u, on peva tercu u odnosu na prvi glas, i već tada, kada je imao tek nešto više od godinu dana, odlučila je da ga upiše u muzičku školu čim budu hteli da ga prime.

Usvajao je paralelno engleski i srpski jezik, i to sâm, uz muziku i crtane filmove. Čak je engleski naučio malo bolje nego srpski, i ponekad je brkao padeže u srpskom, i izgovarao ga sa engleskim akcentom. Onda je počeo da usvaja fraze na drugim jezicima, čim bi nešto čuo na reklami, televiziji, u nekoj pesmi…

Kako je rastao, roditelji su počeli da se navikavaju na njegov brzi napredak u svim oblastima. Već sa tri godine je prilično dobro pisao sva slova, ćirilična i latinična, sa četiri je čitao duže dečje knjige i množio brojeve do 20. Onda je pokazao neverovatan talenat za sport. Leteo je po fudbalskom terenu među decom mnogo starijom i krupnijom od sebe, sa lakoćom im oduzimao loptu i slao je direktno u mrežu. Treneri su se zgledali, i već nakon nekoliko meseci predložili roditeljima da ga prebace u stariju grupu, kako bi mogao da učestvuje na utakmicama između klubova.

Bio je vrlo ponosan kad je krenuo u školu. Odlično se snalazio u grupi, a zahvaljujući kućnom vaspitanju učiteljica je imala samo reči hvale. Jedino je uvek primećivala da mu engleski malo smeta u srpskom, ali je ponavljala da to nije neki problem. Postavljao je teška, ali zanimljiva pitanja, bio je zainteresovan za sve oblasti, a na odmorima se igrao sa svom decom, dečacima i devojčicama, kao i sa autističnom devojčicom iz odeljenja koja je jedva govorila. Svi roditelji su želeli da im se deca druže sa Filipom.

Iste godine je upisao i klavir u muzičkoj školi. Na prijemnom ispitu je briljirao, i nekoliko profesora se zainteresovalo za njega, i dobila ga je profesorka kojoj tradicionalno dodeljuju najtalentovanije, jer njeni rezultati na takmičenjima ne mogu da se porede sa rezultatima bilo kojeg drugog kolege. Jedva je čekao septembar, da počne da svira. Profesorka je zahtevala da se ispiše sa fudbala, da ne bi povredio ruku. Pristao je. Doduše, plakao je čitava dva dana, a onda je shvatio da muziku ipak voli više.

Filip se trudio u školi. Redovno je radio domaće zadatke, sveske su mu bile uredne. Učio je za kontrolne i pismene, nije želeo da na čas ode nespreman. Klavir je vežbao, ali je više voleo da skida popularne pesme. Profesorka nije bila zadovoljna, želela je da ga šalje na takmičenja, „a to sa Bitlsima i Fredijem Merkjurijem ne može“, ljutito je ponavljala. Filipu nije bilo drago kada je ona ljuta, ali je njegovo uživanje za klavirom dok skida pesme bilo jače. Počeo je da komponuje.

U drugom razredu, nakon opisnih iz prvog, počele su prave, brojčane ocene. Zadaci sa tekstom su mu bili malo teži, jer je bolje govorio engleski nego srpski, pa mu neki nisu bili jasni. Gradivo je bilo složenije, počelo je učenje činjenica. Filipovi roditelji su tiho, kad Filip zaspi, kritikovali školski program koji se nije promenio iz vremena njihovog školovanja, kada nije bilo ni Gugla, ni interneta, ma ni kompjutera. „I onda je bilo smešno kad smo učili prirodni priraštaj na Novom Zelandu, a zamisli tek sad“, rekao bi Filipov tata.

Profesorka klavira u muzičkoj školi je sve češće zvala Filipove roditelje, žaleći se da Filip ne vežba dovoljno. „Da, slažem se da je zabavno to što on ume da odredi tonalitet u kojem ja govorim ili ton kada duvam nos, ali od toga neće postati muzičar. I to što on skida sve što čuje nije dobro. On mora da svira po notama.“ – ljutila se. U trećem razredu mu je na ispitu dala četvorku, u četvrtom trojku.

Filip je i u osnovnoj školi tu i tamo dobijao četvorke, pa i poneku trojku, naročito iz srpskog, ali je na kraju svakog razreda bio odličan. Nije voleo da bilo koja ocena bude poklonjena, i nikada nije molio učiteljicu da ga pita za ocenu više. Ona ga je i dalje stalno hvalila, i kao đaka i kao druga, a naročito kao vrlo lepo vaspitano dete. Umela je da kaže, „Ja ne znam da mi se ikada pre ovakvo dete dogodilo, a imam veliko iskustvo u radu sa decom.“

U suzama se rastala i od te generacije učenika i pustila ih u peti razred.

Filip je bio pun očekivanja – novi nastavnici, novi predmeti… Počinje učenje još jednog jezika, francuskog, a već je znao pedesetak osnovnih fraza koje je pokupio, ko zna kako. Onda – menjanje učionica, i naravno – nova zgrada, fizički odvojena od „malih“, dece od prvog do četvrtog razreda. Osetio je da je porastao.

Te godine, profesorka klavira mu je bacila note na pod, i rekla da je samo gubila vreme kad mu je objašnjavala prstored prošlog časa. Rekla je da nikad od njega neće biti muzičar, i da joj samo oduzima vreme. Pokupio je note, i rekao roditeljima da više ne voli muziku ni klavir ni profesorku, i molio ih da ga ispišu iz muzičke škole. Roditelji su rekli da to ne dolazi u obzir, i da je greh zanemariti svoj talenat. „Ali, ja nisam talentovan“, rekao je na kraju, „vidite da mi ne ide klavir.“. Roditelji su ostali neumoljivi.

Na prvom času francuskog u petom razredu, pohvalio se da ume da broji do pedeset na francuskom, a nastavnica je rekla da sve što je ikada znao sad zaboravi, i da uvek ima tako neki pametnjaković koji misli da mnogo zna, a usvoji pogrešan izgovor, i posle to ne može da se ispravi. Na kontrolnom iz biologije je dobio trojku, a iz matematike čak dvojku. Kada je mama došla po njega, sakrio se iza njenih leđa i plakao da ga niko od drugara ne vidi. „Učio sam“, ponavljao je, a mama je ponavljala da ocena nije važna, i da će popraviti loše ocene ako se bude trudio. Objašnjavala mu je da je prelazak iz četvrtog u peti razred velika promena, ali Filip je bio neutešan.

Satima je učio prvo biologiju, a zatim i matematiku. Javio se da odgovara, ali biologičarka mu je rekla da nije jedini, da ima mnogo dece koja žele da poprave ocenu, i prvo će pitati jedinice, a matematičarka je pristala, izvela ga na tablu i dala mu zadatak kakav nije video u zbirci. „Eto, Filipe“, rekla je, „Moraćeš još malo da se potrudiš. Ovaj put ti neću upisati ništa, ali molim te da, ako želiš višu ocenu, više i radiš“.

„Dečaci ne plaču“, zvonilo mu je u glavi, ali suze su krenule same pre nego što se vratio na mesto. Deca su počela da se smeju, zvali su ga „ženski petko“, upirali su prstom u njega. Sutradan je osetio bol u stomaku pred polazak u školu.

Profesorka klavira je, činilo mu se, odustala od njega. Na njegovim časovima je pričala telefonom, a često je kasnila i po dvadeset minuta. Dešavalo se da joj u učionicu dođe koleginica sa kojom ona krene da razgovara, i kao da zaboravi da je Filip na času. „Odsvirao sam“, umeo je da kaže, samo da bi video da li uopšte primećuje da je on tu. „Odsviraj još jednom, leva malo tiše, potpuno si levom preklopio desnu“, dobacivala je iz dna učionice. Na glatkoj površini polukoncertnog Petrofa, gledao je njen odraz dok priča sa koleginicom i pije kafu.

U školi je najviše voleo časove engleskog, tu je znao da dominira. Pričao je sa nastavnicom slobodno, bez korišćenja jedne jedine reči na srpskom, i bio je srećan. Kada je nastavnica pitala ko želi da odgovara, digao je ruku najviše, i ona ga je prozvala. Perfektnim britanskim akcentom je odgovarao na njena pitanja, bio je siguran u sebe. Deca su se gađala papirićima, pričala, klackala na stolicama jer nisu razumela engleski toliko dobro da prate šta Filip odgovara, ali nije mu smetalo, osetio je čar uspešnosti. Pitanja su bila o Džoani, devojčici iz lekcije, koja živi u jednom američkom selu, i već ima 7 patenata iz oblasti medicinskih pomagala. Pričao je kako bi i on voleo da postane slavan, i da želi da izmisli lek protiv raka, od kojeg je umro njegov deda za kojeg je bio mnogo vezan. „I za kraj, Filipe“, reče nastavnica, naravno na engleskom, „kako se zove Džoanina najbolja drugarica?“. Znao je da je to ime u samom dnu lekcije, setio se i Džoanine i njene zajedničke fotografije, ali nije bio siguran… „Mislim da je Džejn“, odgovori sa istim onim akcentom. „Razmisli još malo…“. Srce poče da mu lupa brže. „Džuli…“, pokušao je, svestan da nije. „Nećemo sad nagađati“, reče nastavnica. Ostavi mu još desetak sekundi da razmišlja, deca su se umirila da čuju tišinu, i on je ostao nem. Nastavnica reče, „Dobro, Filipe. Ovaj put četvorka, mada lepo si znao. Prosto, nisi mi pokazao da si se posvetio našem tekstu, a to je, znaš, važno…“

Ovaj put je Filip osetio oštar bol, kao ubod nožem u predelu grudi. „Ja negde grešim“, ponavljao je u svojoj glavi, „Samo moram otkriti gde.“

Na polugođu je bio vrlodobar, i uložio je još veći napor kako bi na kraju godine bar bio odličan, kad je već jasno da ne može imati sve petice. Nastavnici su jasno predstavili sistem prosečne ocene, i shvatio je da mu za geografiju treba sedam petica kako bi mu zaključila 5, a za srpski šest.

Na kraju mu je falila samo jedna ocena za odličan, imao je uspeh 4,40. Rešio je da se u šestom razredu potrudi još više.

Dobio je fiziku, nov predmet, a fizika ga je zanimala kad i nije znao da se to tako zove. Čitao je enciklopedije za decu, naučio sve o klatnu, ubrzanju i gravitaciji i čitao o Njutnu. U toku časa na kojem je nastavnik predavao kretanje, zamolio ga je da mu pomogne oko pitanja koje ga već dugo muči. „Kada bi“, pitao je, „svemir bio prazan, bez ijedne planete ili zvezde, ili bilo kog drugog tela, i kad bi se pojavila neka kometa, i letela brzinom od 100.000 kilometara na čas, da li bi to uopšte bilo kretanje, jer ne bi postojalo referentno telo?“. Deca su na pola pitanja počela da žagore, nije im bilo zanimljivo. Nastavnik se nervirao jer je narušen mir na času. „Ti bi malo da filozofiraš, a, Filipe?“ sa osmehom ga je pitao, i tresnuo dnevnikom o sto. „Dosta priče! Ana, okreni se da ne bi dobila jedan!“.
Filip je rešio da se prijavi na takmičenje iz matematike. Nastavnica nije prihvatila, jer je prethodne godine imao zaključenu trojku. Ponestajale su mu ideje kako da bude bolji.

Te godine je završavao muzičku školu, i hteo je da na završnom ispitu odsvira svoju kompoziciju. Iskomponovao je pravu pravcatu svitu za klavir. Profesorka nije prihvatila. Nije ni tražila da čuje kompoziciju svog dvanaestogodišnjeg đaka. „Ali, poslao sam je na takmičenje u Smederevu i dobio 100 poena, prvi sam“, pohvalio se Filip. Profesorka je nastavila da kucka poruku na Vajberu. „Filipe,“ pričala je dok je palac leteo po sitnoj tastaturi, „kad ti budeš profesor klavira, ti odlučuj šta će koje dete da svira na ispitu. Mada, sa ovakvim radom, teško da ćeš to ikada biti“. Odložila je telefon, i pogledala ga pravo u oči. „Da vidiš kako se druga deca trude. Dođi na takmičenje u maju, da čuješ Ognjena. Mlađi je od tebe, a već svira Šopenove valcere. I Mina isto. Ona je već na Bahovim troglasnim invencijama…“ Jedva je čekao kraj godine. Više nije ni razmišljao da upiše srednju muzičku… Kada je položio ispit i dobio trojku, zatvorio je klavir i zarekao se da ga više nikad neće otvarati.

U sedmom razredu je dobio hemiju, ali je već znao da neće biti mnogo dobar iz tog predmeta. Odavno je izgubio samopouzdanje. Razredna je primetila drastičan pad Filipovih ambicija, i pozvala je roditelje na otvorena vrata. „On je divan“, rekla je Filipovom tati. „Nastavnici se slažu da je dominantan u ovom razredu, pritom je dobar i vaspitan. Ne tuče se, nije drzak, da samo znate kakva su danas deca… Srećni ste Vi sa njim“, hvalila ga je. „Ali, biću sa Vama iskrena – to što on ima, taj njegov kapacitet i interesovanja, to je teško oceniti. Ja znam da još dugo nećemo imati takvog đaka, tako svestranog, pametnog i vaspitanog, i ja razgovaram sa kolegama da obrate pažnju na njega, da se ne trudimo samo oko onih najgorih, ali ne vredi – oni mi pokažu kontrolni koji je uradio za trojku ili dvojku… i tu svaka priča prestaje… Mada, svi znamo da će on daleko dogurati… Samo, ne bi bilo loše malo da se potrudi, pa mnogo slabiji od njega sa lakoćom dobijaju te petice, a njega kao da više ni ne interesuje…“ Filipov tata je rekao da će porazgovarati sa njim.

Posle razgovora sa tatom, Filip je rešio da se prijavi na takmičenje iz recitovanja. „To je bar lako“, mislio je. „Sâm biram pesmu, ići ću redovno kod nastavnice da me priprema“. Onda je shvatio da nekih priprema nema, i zamolio ujnu da mu pomogne. Odabrao je „Plavu grobnicu“, i u toku popodneva naučio je napamet celu pesmu i pročitao mnogo tekstova o vojnicima sahranjenim u moru. Ujna je danima radila sa njim, i kada je konačno pristao da izrecituje pesmu pred roditeljima, naježili su se, majka je čak zaplakala. Nastavnica je tražila da izrecituje pred razredom. Deca su divljala, niko nije slušao Filipovo recitovanje. „Kako Vam se čini?“, pitao je nastavnicu ponosno. „Imate li neku preporuku, zamerku, bilo šta?“ Nastavnica je tužno odgovorila, „Izvini, više sam pazila šta rade ovi tvoji divljaci, nisam mogla da se skoncentrišem. Ali, biće to dobro. Probaj samo malo taj izgovor da popraviš, liči kao da govori stranac, hahaha…“. Razred se grohotom nasmejao. Tog celog dana su ga zvali Stranac.

Na školskom takmičenju je diskvalifikovan, jer je dečak iz četvrtog razreda prošao na opštinsko takmičenje sa tom pesmom, pa nisu hteli da obojica recituju isto.

Filip se upinjao da održi vrlodobar uspeh i u osmom razredu. Više nije mnogo učio, ali je shvatio da su mu poeni važni kako bi upisao gimnaziju. Želeo je da studira medicinu. Nekoliko nastavnika je zvalo njegove roditelje na razgovor, i svi su tvrdili da je on izuzetan, ali da jednostavno nemaju na čemu da mu daju petice. Pritom, ima neki problem u govoru, pitali su da li je rođen u Engleskoj ili Americi. Nastavnica istorije je čak rekla da je videla njegov rezultat sa upisa u školu, i da za svojih 26 godina rada nije imala đaka sa tako visokim koeficijentom inteligencije. „I, to se vidi, znate…“ rekla je. „Njegova interesovanja, njegov vokabular, pa druga deca ne mogu da mu priđu na kilometar! A da vidite samo ponašanje na času, i u dvorištu. Ja ih posmatram i mislim se, gde rastu ova deca, da li ih iko vaspitava? A Filip, pa to je nešto sasvim drugo. Njega i kada opomenem, on posle časa dođe da se izvini. Možda Vam se čini da to nije mnogo, ali jeste, deca su danas nevaspitana i bahata. I ništa ih ne zanima… Ali Filip se ne trudi da dobije pet, ja kad ga pitam on priča mnogo šire od onoga što ja tražim, a ono što tražim on ne zna… Iskreno, meni je baš bilo teško što sam morala da mu zaključim tri na polugođu, kad znam da zna više od svih petica zajedno, i pritom (konspirativno je utišala glas, kao da se plaši da je prisluškuju), već je javna tajna da dvojke poklanjamo – ko će da dolazi u avgustu zbog neradnika? I onda ispada da je Filip tek malo više od te poklonjene dvojke, to jest, jedinice…“

Filipovi roditelji su se dogovorili da više ne odlaze u školu. Kada bi videli nekog nastavnika na ulici, bežali su u najbližu prodavnicu u strahu da će ih zaustaviti i početi priču o Filipu i raskoraku između njegovih sposobnosti i ocena.

Na kraju osmog razreda, đak generacije je bio Jovan. Jovanu su roditelji plaćali privatne časove još od trećeg razreda, i zahtevali petice od njega. On se plašio roditelja, učio je da ne bi dobijao batine, i vrlo retko je dobijao četvorke, a manje od četvorke nikada. Jovan je pozvao Filipa na kolače da ga časti za prestižnu nagradu. Na bilbordu blizu škole su bile slike đaka generacije sa opštine. Jovanova fotografija je bila u sredini. Dva drugara su stala ispred i uradila selfi. Jovan je odmah postavio sliku na Instagram sa komentarom „Dva Jovana i jedan Filip LOL“.

Filip nije imao poene za gimnaziju. Upisao je Trgovačku školu. Filipov tata je rukama i nogama kopao da dobije neki projekat u Hanoveru. Uspeo je. Otišli su svi, i Filip je odmah preskočio svoj, i prebačen je u stariji razred. „Izuzetno dete“, rekao je direktor škole kada ga je upoznao. Filip je srećan. Povremeno opet sedne za klavir i odsvira „Boemsku rapsodiju“ za društvo. Već su pisali članak o njemu u školskim novinama. Zaljubio se u jednu Laru.

Autor: Maja Bugarčić, Filipova kuma

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


13 komentara na "„Dečaci ne plaču“, zvonilo mu je u glavi, ali suze su krenule same

  1. Nina kaže:

    Čitam i plačem! I ja sam imala jednog Filipa, sad je na fakultetu, privatnom jer za drzavni nije imao poena, gitaru ne svira, jer ga je profesor proglasio netalentovanim! Nismo imali srece da odemo u inostranstvo! U ime svih Filipa, talentovanih i drugacijih, profesori potrudite se!

  2. Borjana kaže:

    Hvala na lepoj priči. Do kraja sam se plašila da će Filipa totalno upropastii! Srećan kraj 🙂

  3. Čačanka kaže:

    Divna priča, hvala što ste podelili. Filipu šaljem pozitivnu energiju 😊

  4. Mama dva Filipa kaže:

    Dugo nisam pročitala ovako lepu priču. Plačem, ježim se, čitam ponovo. Velika osuda sistema, društva i škole. Baš kao u životu, svuda postoji neka učiteljica i neka razredna koje razmišljaju izvan okvira, i more onih drugih koji decu vide kao gomilu đavolčića koje treba preživeti i nikad ih više ne videti kad završe osmi razred. Ja ovu priču vidim kao priču o svakom detetu. Vrlo lako se daju kvalifikacije “glup”, “lenj”, “nezainteresovan”, a svako to dete ima nešto u sebi što treba razvijati, i čemu treba dati primat u odnosu na školske okvire. Ipak, za to nam, izgleda, trebaju bolji kadrovi, i nije dovoljna jedna učiteljica i jedna razredna.
    Hvala Filipovoj kumi na ovoj emotivnoj priči, molim se za sve Filipe, naročito za one koji nemaju ovakvu podršku u kući ni mogućnost da pobegnu u Hanover gde će ih ceniti više nego u njihovoj zemlji.

  5. Seka kaže:

    Divna topla priča o tome kako škole kvare genijalnu decu i kako ih prosvetni sistem ukalupljuje. Samo mi nije jasno kako to da tako genijalnom detetu ne sine u glavi da sedne da nauči ono što se od njega traži, pa neka su i gluposti, ili da vežba ono što mu nastavnica muzičkog zada. Ako je on već imao šira znanja nego što se u školi traži, pa što nije bolje uradio maturu? Roditelji treba da znaju da škole rade po nastavnom planu i da se realizacija tog nastavnog plana vrednuje na maturi. Isto tako i ispit u muzičkoj školi. Velika je odgovornost imati nadareno dete, a u ovom slučaju roditelji su podbacili 90%. Žalim to dete, ono je eksperiment ambicioznih roditelja. Običan seljak iz Vražogrnaca bi znao da nauči dete da mu na prvom mestu idu obaveze, pa posle šire interesovanje. Ono se i zove šire jer postoji pretpostavka da je savladano uže.

    1. Katarina kaže:

      Seko, uvek je najlakše davati ocene kada su tuđi životu u pitanju. Očigledno niste imali tu sreću, ali i odgovornost da imate ovakvo dete, stoga ne biste ovako olako cenili. Ako čitamo Vaše redove stiče se utisak da je sve tako jednostavno i lako, samo eto roditelji nisu imali sluha, umeća, volje, želje da dete poduče kako treba, te su zarad svog ambicioznog eksperimenta podbacili kao roditelji, kako Vi kažete. Nijedan odgovoran roditelj sa svojom decom ne eksperimetiše. Roditelji ovakvih genijalaca znaju koliko je truda, rada, odricanja, upornosti, optimizma potrebno da se ovakva deca potpuno ne obeshrabre i ne dignu ruke od svega, na prvom mestu sebe. Ako probate da iskoračite van kalupa u kome ste, shvatićete koliko su Vaše reči ogledalo sistema u kome smo. Jedno je sigurno, niti je Filip za žaljenje, štaviše, o njemu će se tek čuti, niti bih želela da ljudi poput Vas budu u prilici da određuju put deci i pored toga što verujem da su Vam namere čestite i dobre. Tekst je upravo opomena sistemu, školstvu i svima koji smatraju da je kalup obavezan i normalan, upravo kako ne treba. Dakle nisu podbacili roditelji, njima svaka čast na svemu, podbacio je sistem. Samo je pitanje, hoćemo li ga menjati ili ne?

      1. Ivana kaže:

        Baš tako, Katarina!. Čini mi se da Seka razmišlja upravo kao nastavnici iz ovog teksta, radi kako ti se kaže, i ne filozofiraj mnogo. Ovaj tekst se lako može primeniti na svako dete, genijalno ili ne, levoruko, nespretno, ili dete sa disleksijom, na bilo kog malog čoveka koji ne može da uđe u besmislene okvire školskog sistema. Već od 5. razreda nastavnici uspeju da ih ubede da su glupi ili da se ne trude dovoljno, i to im ostane za ceo život, svoje talente ni ne otkriju, samopouzdanje nestane. Ja naprotiv mislim da su roditelji u ovom tekstu odradili odličan posao – upisali su dete u državnu, ne privatnu školu, nisu žurili niti ga upisivali ranije, prepoznali njegove talente. Kad su videli da među nastavnicima sagovornika nema, prestali su da idu u školu, i isplanirali odlazak u inostranstvo. Da li je trebalo da mu iseku krila kako bi nastavnici bili zadovoljni?

      2. Lilijen kaže:

        Kako smo samo neodgovorni prema jednom životu prema hiljadu života.. mi prosvetni radnici mi roditelji mi društvo.. Kako ne mozemo da pustimo inteligentne jedinstvene pametne da budu ono što jesu i da samo krenu svojim širokim putem u buducnost.. Jer oni nam otvaraju vidike… Sreca što postoje mjesta gdje mogu da budu ono što jesu..

    2. Kobra kaže:

      Seko, da ti nisi ta nastavnica klavira???

  6. Seka kaže:

    Nijedan normalan roditelj ne eksperimentiše svesno sa detetom, čovek ulaže najviše što može u njega, uvek sa najboljom namerom. Mi nemamo priručnike za to. Ali roditelj mora biti svestan i greške. Nadarena deca vrlo lako stiču utisak da su neuspešna, jer nisu strpljiva, ne prihvataju suvoparno i neinteresantno gradivo kad već negde postoji nešto mnogo interesantnije i to im je dostupno, smatraju da je učenje sa ponavljanjem gubljenje vremena i sl. Odgovornost tih srećnih roditelja je da nauče dete da prihvati i neprijatne obaveze kao i prijatne. Inteligencija i nadarenost nisu garancija uspeha, za to su potrebni disciplina, strpljenje, rad… Nastavnici prosto imaju previše đaka da bi zadovoljavali potrebe svakog deteta pojedinačno, naročito ako vide da detetu nedostaje trud, a ne uslovi za rad, odnosno nije dete kome treba posebna pomoć. Ja imam dete i da ima sličan problem, ne bih prestala da dolazim u školu nego bih pitala nastavnika šta konkretno mogu ja da uradim. Nastavnici su, koliko vidim, voleli to dete i na sve načine ukazivali da nedostaje samo rad. Jer da je bilo drugačije, ponavljam, dečak bi sa mnogo višim uspehom položio maturu. A da li škola pokresuje krila, o tome se može naširoko. Iz te iste škole izlaze i nadaleko traženi naučnici i stručnjaci.

  7. Marija kaže:

    Meni nije jasno kako profesorica engleskog nakon tako tecnog razgovora na engleskom o tekstu i cinjenicama iz teksta i svega, ona insistira da joj Filip kaze ime neke tek usput spomenute prijateljice od glavnog karaktera price. Prvo, to ime djevojcice nije engleski, to je samo jedno bezvezno ime, i drugo, ako je razred pravio kaos za vrijeme usmenog ispita niko nije ni cuo jel rekao tocno ime ili netocno. Nije da je Imala komisiju tamo koja provjerava, ili kamere. Ako dijete ne zna ime nakon svog tog pokazanog znanja, reci mu ti sta ima veze, vec je pitanje samo po sebi glupo i nepotrebno. Ali valjda i ta profesorica ima neke svoje komplekse pa mora da se dokazuje sama sebi. Ako joj je razred bio u kaosu bez discipline jasno je kakva je kao profesorica. Jedna je stvar kad ti neki ucenik pametuje pa ti kao profesor inteligentnim putem napravis da vidis da on ne zna, a druga je stvar ako neko stvarno zna i samo ti pokazuje da zna, odgovara mirno na pitanja i to je to. Trebala je ta profesorica i svi drugi profesori, predvidjeti da ce druga djeca drecati, i dati im nesto da rade, neki sastav, ili ispit, ili bilo sta a ona posvetiti se Filipu koji kao i svaki drugi ucenik, zasluzuje svojih 10-15 min usmenog ispita. Hajde sto skolski sistem ne valja, ali ti kao profesor bi trebao to sam da znas. Po meni je ta profesorica nula. Placi Filipe, isplaci se, a onda kad u Njemackoj pokazes i dokazes da si najbolji i postanes neko vazan jer to ce tako biti, vrati se natrag i suoci se s problemom koji si imao kod kuce, posjeti svakog profesora i uvidi koliko je svaki od njih mizeran, i samo onda ces moci krenuti dalje, kad ti sam vidis da nikad nisi bio kriv ti. Ako ikad postanes neki vazan politicar koji odluci mijenjati skolski sistem, racunaj na mene! Imat ces podrsku 100%. Velika pusa i pozdrav tvojoj teti koja je objavila ovu pricu. Marija- profesorica engleskog u Spanjolskoj

    1. Milan kaže:

      Odavno nisam pročitao ovako dobar tekst. Događaji o kojima piše autorka su nam svima poznati. Imamo školstvo, osnovno i srednje, koje se fokusira isključivo na prostu reprodukciju. Svako dete malo analitičnijeg duha teško da će se snaći i naći u tom našem “štreberskom” školstvu. Ukalupljivanje po svaku cenu i apsolutni kriterijum umesto relativnog (otuda poklanjanje dvojki i lažni utisak kako eto “niko od dece ne radi”, “sva su nesposobna, lošija od generacija pre” i sl.) Sve su to posledice pogrešnih premisa i izrazito loših kadrova u obrazovanju. Prosto reproduktivno obrazovanje koje ne neguje i ne vrednuje ništa sem reprodukcije i ne može iznedriti ništa pametno. Otuda nam samo ćerke imaju uspeha u osnovnom i srednjem obrazovanju. Nije u pitanju moj utisak, već zvanična istraživanja kažu da je takav način učenja familijarniji ženskom polu. Naše sinove teramo iz škole i pogrešno nazivamo lošim đacima jer ne razumemo šta škola treba da bude. Ne bih da vređam bilo koga, ali naše učiteljice (većinski) i nastavnice (većinski) nisu sposobne da koncipiraju i realizuju nešto bolje. Opet, da se niko ne naljuti ali eto guramo ovako na isti pogrešan način već decenijama pa da neko to ima znanje i volju da popravi, desilo bi se do sada. Visoko školstvo je drugačije, tamo nemamo prostu reprodukciju i apsolutni kriterijum kao ni dominaciju jednog pola.

  8. Jelena kaže:

    Toliko me je rastužio ovaj tekst. Svaka rečenica je suva istina. Obrazovanje… poštovanje i uzdizanje mediokriteta. Nikada nećemo biti bolji. Moj sin je odlazio iz škole zbog vršnjačkog nasilja, direktorka i psiholog složno su rekli vaše dete je superiorno nad decom iz razreda i zato ga tako tretiraju… Znači ako si bolji nestani…

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama