Дечија недеља је за нама.
У њој је једна тринаестогодишњакиња без разлога убола своју најбољу другарицу.
У њој је један тринаестогодишњак, с којим год разлогом, убио свог друга.
У њој се ми понашамо, као да је све то већ нормално. Већ виђено.
У њој се ништа не дешава, јер се све већ десило. И НИШТА.
Ми идемо даље.
Кажу све мере су предузете. Школи је наложено да прича о емпатији.
А ја мислим да нам термин емпатија на уши већ излази, и да смо их причом о солидарности и међусобном поштовању, већ предозирали.
Опомена написана на папиру, све испоштоване процедуре које су уредно заведене, и имају и свој деловодни број, ништа неће променити.
Они више не знају шта значи реч последица. Ми смо им одузели право на њу. Ми им не дамо да расту и спремају се за реалан живот у којем оне, и те како постоје.
Јер кад се сретнемо код тобогана где се њих шест надвило над трогодишње дете и режи на њега, оно плаче, они се смеју и јако им је забавно што је почело и да дрхти, и потпуно им је свеједно, јер једна мајка им не може ништа, па шта, ниједан чувар им не може ништа, па шта, родитељи, смешно, шта они могу, хахаххаха полиција, не сме да нас пипне. Па шта! Ја се питам колико ћемо још дечјих недеља обележавати, остајући полако без оних којима је посвећена.
Па шта?!
Ништа!
Аутор: Маја Радовић