Dete od kada se rodi, neprestano pomalo odlazi.
Mame ovu istinu znaju, koliko god ju je teško znati.
I valjda samo majka to može izdržati.
Srcu svoga srca, sa ljubavlju dati
slobodu da iz grudi ode
kuda ga koraci vode.
Kada se dete rodi,
najpre se prekine ta čudesna vrpca
preko koje je dete virilo u svet izvan stomaka.
Ali nevidljiva nit ostaje, neraskidivo jaka.
I puzi dete sve dalje,
na svoje nožice staje, gega se i pada.
Odjednom pusti ruku na koju se
oslanjalo do sada
i krene.
Trapavim koracima još dalje,
sve krupnije i brže.
Sve dalje.
Otme se tako iz zagrljaja.
Ali nevidljiva nit još uvek spaja.
Onda na leđa stavi torbu
i otrči ka školi.
Tamo ga nešto uče,
đačke ga muke muče,
odrastanje zaboli.
A majka leči i voli…
I kada joj bude zabranjen ulaz u sobu.
I kada dnevnici postanu za nju tajna.
I kada postane dežurni krivac
i policajac i negativac.
I kada počne strašno da smeta.
I kada je dete sasvim isključi iz svog sveta.
Kada se učini da pubertetu nema kraja…
Nevidljiva nit još uvek spaja.
A dete je sve dalje i dalje.
Retko dolazi, pozdrave šalje…
I tek kada potpuno ode,
Tek kada shvati smisao slobode,
konačno može da joj se vrati.
Tek tada stvarno može pogledati
svoju majku i znati.
Ona je uspela.
Podigla je čoveka.
Koji je poželeo da se vrati.
Da kaže hvala.
Za sve što je žrtvovala,
za sve što je prećutala,
za sve što je brinula i tugovala,
za sve dečje bolesti koje je sa njim preležala,
za sve što nije spavala,
za sve što je beskrajno davala,
za sve što se Bogu molila
i izdržala najteži podvig do kraja.
Čudesna je ta nit,
ta nevidljiva nit što zauvek spaja.
Izvor: Anđelka Elezović – Knjigralište