Da li vas ponašanje vašeg deteta izluđuje? Da li se zbog njega/njih osećate kao osoba na ivici nervnog sloma? Vaš stidljivi odgovor, pogled preko ramena da niko ne gleda, je “da”. Pa sjajno! Dobro došli u klub nas roditelja sa dijagnozom.
Iako vam većina roditeljskog staža protiče beneficirano sa sve deca-su-svetlo-naših-života momentima, morate priznate da ima i onih drugih videćeš-ti-kad-te-stignem i samo-da-prođe-ovaj-dan, perioda. I odmah da vam kažem da je to sasvim u redu i da niste sami. Ima nas puno koji opsesivno brinemo zbog njihovog zdravlja, ponašanja, razvoja, socijalizacije, pravilne ishrane i drugih važnih stvari zbog kojih nam nivo kortizola probija krov.
Anksioznost već osećate u prvim jutarnjim časovima kad se domognete kancelarijskog kompa a pri učitavanju najnovijih senzacionalističkih naslova poput:
Koliko je bezbedno kupanje dece u moru?! 9 najvažnijih metoda da odbranite dete od sebe samog ili 25 pokazatelja da ste najgori roditelj na svetu ili dečak je čučao napušten u mračnoj uličici a kada su mu prišli bliže imali su šta da vide – nećete verovati svojim očima!!! (npr. tražio je gliste za pecanje).
Neverovatna količina sve opterećujućeg pro-roditeljskog štiva vas zapljuskuje sa malih ekrana piksel prijemnika. Vaše dete kmeči, šizi, pravi scene. Vi ste probali sve metode znane savremenoj pedagogiji ali slabo šta uspeva na tom petogodišnjem tinejdžeru ozbiljno rešenom da vas odvede do nekog psihića na kauč. Na istom tom sveznajućem internetu niko nekako da prizna da mu to smireno i negujuće roditeljstvo izmiče kontroli i ne ide kao po loju i sve više liči na Spilbergov Rat svetova. Da kad vam ljudi govore uživaj dok su mali jer vreme brzo prolazi a oni rastu, vama samo dođe da im prosledite histerično dete bar na par sati da se malo odmorite. Ne zato što ste osvetoljubivi i njima želite da se malo podsete tih vremena, već više da biste izmeditirali i sprečili izliv krvi u mozak. Jer od mamaaaa-mamaaa, 2789-ti put tog dana plačinim glasom u duetu viču mamaaa, vama jedino preostaje da date blanko otkaz na roditeljsku dužnost.
Evo ja ću da priznam. Za sve one roditelje koji su svim srcem želeli svoju decu, koji krišom plaču od sreće kao u onoj reklami – zašto mama plače kad sam sve dobro uradio, za sve one koji osećaju leptiriće u stomaku i nevericu da su ta ista deca baš njihova, baš njima poslata. Da ja sam mama na ivici nervnog sloma, ponekad. Moja dijagnoza je neizlečivi zaljubitis i sve roditeljski preteritis sa lakšim oblikom povremenog šizitisa. To što priznajem da sam se pogubila u roditeljstvu, što često ne znam šta radim, što sam preplavljena ogromnom količinom nepotrebnih informacija koje me udaljavaju od suštine i drugim ličnim manjkavostima, me ne čine lošim već stvarnim roditeljem.
Roditeljstvo me često tera da se osećam kao luda osoba. Previše ljubavi, odgovornosti, neznanja i neusklađenih horoskopskih podznaka na jednom mestu mi se ponekad čini previše. Zato predlažem otvaranje jednog kluba gde će se sasatajati ljudi sa ovom dijagnozom da na miru sa sebi sličnima raspredaju o svojim roditeljskim mukama bez srama i osude od onih vrlih u svemu stoprocentno uspešnih, višestruko nagrađivanih, Nobelom i Pulicerom ovenčanih, vile/patuljci/jednorozi “dotaknutih”. Nama običnim “pacijentima” će biti dovoljno i jedno “ako napraviš grešku, oprosti sebi i nastavi dalje” ohrabrenjce, jer znate, žurimo kući gde nas željno čekaju naši mali svemirci spremni za nova “ratovanja”.
Izvor: Mojpedijatar