Verujem u zlatno pravio ljubav+disciplina i trudim se da tako odgajam svoja dva sina. Disciplina ne znači strogost već doslednost. Pravila treba da postoje, jer to deci daje sigurnost. Pravila samo ne treba da budu previše kruta, već ih treba prvo prilagoditi detetu a zatim ih postepeno menjati kako dete odrasta. Disciplinovati dete ne znači samo kažnjavati ga, već naučiti ga da poštuje tuđe granice.
Nisu deca sama sebi svrha. Biti roditelj ne znači da smo najpametniji i da svi moraju da nas slušaju. Biti deo porodice znači menjati se i sazrevati zajedno sa svojom decom, jer kako ona odrastaju tako se menja i naša uloga u njihovim životima. Moramo biti najbolji prijatelji svojoj deci, ali ne i njihovi drugari. Drugari su njihovi vršnjaci. Mora da se zna ko je roditelj, odnosno odrasla osoba.
Imam prilike da posmatram zaista dosta različitih roditelja i kakav uticaj ti različiti pristupi imaju na njihovu decu. Došla sam do zaključka da se patološki slučajevi zaista retko dešavaju. Sve su to uglavnom manje ili veće oscilacije oko onoga što smatramo normalnim. To naravno ide u prilog onima koji smatraju da decu treba razmaziti. Ali da li se neko od njih zapitao kako je ljudima oko te dece. Kažete “Mene su razmazili i odrastao/odrasla sam u normalnu osobu”. Meni je ovo mišljenje potpuno nerelevantno. Relevantno mi je šta misle ljudi koji su sa vama bliski. Ako je neko uvek u centru pažnje i sve se vrti oko njega, gde su tu drugi i njihove potrebe. Vama je super, jer ste pronašli nekog ko će vam ugađati. Kako je onima koji vam ugađaju? Ko brine o njihovim potrebama?
I još važnije pitanje: “Da li je to ljubav?”. Kakvi su to ljudi koji su srećni ne shvatajući da se njima bliski ljudi ne osećaju isto? Da li sam ja dobra majka ako stavim na pijedestal svoju decu i ugađam samo njihovim hirovima? Ili sam dobra majka ako naučim svoju decu da nisu centar sveta već takvi kakvi su savršeni deo jedne porodice u kojoj svi iskazuje ljubav i pažnju uz poštovanje tuđih potreba i granica? Da li sam ja dobra majka ako sve radim sama i pružam 24/7 uslugu kuvarice i spremačice? Ili sam dobra majka ako objasnim da smo svi deo jedne jedinstvene celine i da svako treba da preuzme deo svojih obaveza i to ne toliko u skladu sa svojim interesovanjima koliko u skladu sa godinama?
Najvažnije pitanje, po meni, nije da li želimo da naša deca uvek dobiju ono što žele jer smatramo da to znači biti srećan već da li želimo da naša deca budu srećna jer se osećaju voljeno i poštovano i jer vole i poštuju.