Дижемо руке од деце, а онда се питамо – шта ћемо са њима!

30 новембра, 2022

Тражимо одговорност система у свим случајевима насиља у школама, посебно оним у којима се не ради ништа да се проблем спречи.

Портали бебац, Зелена учионица, Детињарије, Рингераја, Мој педијатар, Најбоља мама на свету и Инстаграм страница Мама зашто, које прати преко милион родитеља деце предшколског и школског узраста, покренули су кампању за утврђивање и преузимање ОДГОВОРНОСТИ СИСТЕМА у случајевима насиља у школама који ових дана непрестано потресају јавност.

Данас су два дечака избачена из школе због преступа у школи у Трстенику, трећег су родитељи спасили јер су га брзо исписали из школе. И то је то. Шта ће даље бити са њима? Да ли нас то занима? Да ли ће сви одговорни сносити последице? Да ли смо тиме стали на пут измицању столица наставницима и насиљу у школама? Мислим да смо и даље далеко од тога.

Не волим да поредим ово и оно време. Све што се дешава нама и нашој деци, дешава се овде и сада, у овом времену, у новом окружењу и са новим правилима живота. Данас више него икада пре имамо могућност избора па самим тим и нејасна правила о томе како треба да васпитавамо децу и нашу и сву другу децу и ту мислим и на нас и на школу, на друштво, цео систем.

Ако бих ипак поредила неко наше време, кад смо ми били деца и ово сада издвојила бих само једну битну разлику – некада су нас се тицала сва деца, нас су васпитавали сви, а сада смо више склони да гледамо искључиво и само у своје двориште. Друга деца, та туђа и ничија деца нас се не тичу па често дижемо руке од њих.

Бирамо да нас се не тиче све док не дође директно до нас

Када сам била дете, сећам се добро да су нас васпитавали сви. Покушавали смо и тада да померамо границе у складу са својим годинама али су границе биле једнаке и исте, у кући, школи, на улици. Комшије се нису либиле да нас изгрде кад радимо оно што не треба. Постојала је свест о томе да ћемо једног дана порасти и да својим деловањем утичу на нас који живимо и живећемо са њима, њиховом децом, унуцима… Данас нас се све више не тиче. Не занима нас шта ради неко тамо туђе дете, нека га избаце из школе, нека се бије, туче, нека гледа фарму и парове, нека псује, игра игрице, има телефон већ у првом разреду… све док МОЈЕ дете не дира, не тиче ме се. А кад моје дете дирне, или баш превише пређе границе, спремни смо да га разапнемо – дете које нас пре тога уопште није занимало. Али и даље нећемо водити рачуна о добробити тог детета јер је то дете тамо нечије, од неких других родитеља који су заказали и који сад треба да плате, а шта ће даље бити са тим дететом, не занима нас.

Оно што губимо из вида је то да то може да буде и наше дете. Да ће то дете да порасте и постане равноправан грађанин, да ће можда да ради са нашим дететом, можда ће да ожени нашу ћерку, можда ће да пронађе исправан пут, а можда ће да измакне столицу неком другом или потегне нож, опљачка банку, постане вођа навијача, банде или клана. И не, пут којим ће да крене не зависи искључиво и само од родитеља већ од свих нас.

Уосталом, за родитељство се не добија диплома, родитељ може да буде свако, а са нашом децом у школу иду и деца без родитељског старања. И знате шта, то су све НАША деца.

Ко креира судбину наше деце?

Све полази од куће. Тачно, донекле. У истој мери нетачно! Већим делом вредности носимо из куће, али на нас утиче и окружење. Човек се и у зрелим годинама прилагођава систему чак и кад жели да му се опире. На пример, култура организације у којој радимо утиче и на наше понашање. Исто је и у школи. Сигурна сам да сте приметили како се ваше дете другачије понаша у школи и код куће, барем у некој мери. А много тога и не видимо па не знамо. Посебно у пубертету, вршњачка група преузима вођство у утицају на децу. Пусти то шта родитељ мисли, важно је да освојим наклоност другара. Многи су моји другари тако залутали и отишли путем који њихови родитељи сигурно не би бирали. Са много сам се родитеља у свом раду сусрела који су тражили помоћ јер су изгубили утицај на дете, одједном не препознају своје дете и осећају се немоћно у жељи да га врате на исправан пут. Дрога, алкохол, непримерено понашање, крађа, изостанци из школе, понављање разреда, било је свега.

Неки су се вратили на исправан пут, сада су сјајни зрели људи, имају своје породице и узорни су грађани ове земље. Неки су у затвору, а неки нису међу живима. Неки су на улици, плашимо се да их сретнемо. И сви имају потпуно различите родитеље. Они који су се извукли имали су некога. То није увек био родитељ. Некога је на пут извео само један наставник који му је пружио руку. Неко је имао друга, неко комшију, а некоме је полицајац био и отац и мајка. Систем и сви ми заједно утичемо на то у какве ће људе наша деца израсти. Сва деца. Јер, све су то наша деца, наши будући грађани, комшије и колеге нашој рођеној деци.

Где су нам границе?

Мали Марко крене у школу, тамо задиркује другу децу, учитељица каже то су дечија посла. Не да јој се да покреће поступак да би му смањила оцену из владања јер за то је потребно покретање мини суђења. Позваће родитеље, али они не могу јер раде, а и кажу да он код куће никада није такав и да то сигурно није научио у кући. Кад дође кући, на телевизији гледа људе на највишим позицијама како псују и свађају се, да не омета тату док гледа вести узме телефон па гледа најпопуларније јутјубере који силне паре зарађују тако што се свађају и вређају, а онда машу тим парама. Мама нема пара да му купи најновији телефон какав има Милош, а онда Милош неће да се дружи са њим јер му је тај телефон застарео.

У школама може телефон и на часу, можеш да радиш шта хоћеш, тата ће да припрети учитељици ако хоће да те казни, тоалети се распадају јер ученици могу да располажу школском имовином како желе, а рачуни школа су у блокади.

До средње школе Марко ће пар пута да се потуче, неко ће због њега да се испише из школе јер школа је немоћна, директори имају нека важна посла, педагог и психолог немају времена јер попуњавају неке папире и иду на семинаре о спречавању насиља – у теорији и на папирима. Пар пута ће да се брецне на неког наставника, ништа страшно, дечија посла. Тек кад доспе на друштвене мреже и кад се јавност побуни неко ће да реагује – избациће га из школе. И ту је и почетак и крај.

Или ће наставити да тестира границе јер деца то од нас траже. Траже да им кажемо где су границе! Знамо ли? Где су границе у медијима, где су границе у породичном насиљу, у васпитању, у корупцији, криминалу? Знамо ли?

Не знамо ни шта су нам приоритети, а границе смо давно изгубили. Па како онда да деци поставимо границе и покажемо им исправан пут?

И шта ћемо сад?

То што смо видели снимак на друштвеним мрежама је само делић онога што се у нашим школама дешава. Нашим учитељима и наставницима давно су измакнуте столице. Ако су школе немоћне, а систем немамо, шта даље? Хоћемо и даље ћутати на запошљавање наставника “преко везе” док они најбољи одлазе из просвете, хоћемо ћутати на насиље и злоупотребу медија, хоћемо окретати главу на све што нам се дешава… хоћемо и даље бирати да нас се не тиче? Све док не добијемо прилику да бацимо који хејт на друштвемим мрежама.

Или ћемо захтевати од система да ради за све нас и за сву децу или ћемо скрштених руку гледати децу која ће наставити да тестирају наше границе па докле стигну… Плашим се да у тишини бирамо ово друго. Бојим се да су нам границе толико пропустиљве да ко зна где ће то довести и нас и нашу децу.

Немамо право да дижемо руке од деце!

Тиче нас се. Свих нас.

То су наша деца и због њих,

Немамо право да жмуримо и ћутимо на све пропусте система који не ради у интересу свих нас и све наше деце.

Зато тражимо одговорност система у свим случајевима насиља у школама, посебно оним у којима се не ради ништа да се проблем спречи.

Јасмина Михњак, Родитељски портал Бебац

РОДИТЕЉСКИ ПОРТАЛИ

ТРАЖИМО ОДГОВОРНОСТИ ИНСТИТУЦИЈА у случају насиља ученика над наставницом у Трстенику, али и у свим осталим случајевима насиља у школама.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


3 коментара на "Дижемо руке од деце, а онда се питамо – шта ћемо са њима!

  1. Jelena Vidovic каже:

    Bukvalno sve su krivi roditelji. Oni vaspitavaju decu. A deca se vaspitavaju do sedme. Ovo sve posle je limunada. Druga stvar, vecina roditelja su ovce, jer kako bi nam inace vlast bila ovakva, ako nisu?! 🙂 ne krivite sistem, vec sebe. Vi birate i glasate za taj sistem. I krivite konstantno sve druge, a vasoj decici ne moze ni komsinica, a ni nastavnik da prigovori, jer odmah oci kopate!

  2. Ивана каже:

    Која небулоза да нас друга деца не занимају! Па ајде нека се неко усуди да само криво погледа дете из комшилука или на улици, а камоли да га критикује. Нас занима, али васпитавање ван куће се више законом не дозвољава, чак ни наставници не смеју да покажу ауторитет јер ће их неки арогантни родитељ пресрести…

  3. Baki каже:

    Svaka čast na tekstu! Slažem se u potpunosti da je najlakše odgurnuti dete ali to nije ispravno. Šta će se desiti s tom decom, hoće li im staviti krst na čelo ili im pomoći da izađu na pravi životni put. Ne opravdavam takvo ponašanje majka sam troie dece ali zašto postoje psiholozi i pedagozi? Zar oni ne trebaju da rade sa tom decom koja prave probleme i pomoći im iliti dati adekvatnu kaznu, a ne označiti ih, isterati iz škole i problem rešen. A zašto je profesorka dozvolila da budu oko nje a ne u svojim klupama? Nije sve do dece verujte …Zapitajmo se svi!

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама