Uvođenje đačke kuhinje sa besplatnim obrocima za učenike predstavlja humanu i savremenu inicijativu koja u mnogim školama sveta uspešno doprinosi zdravlju, ishrani i svakodnevnom blagostanju dece. Ne radi se samo o doručku ili užini – kuvana jela mogu obezbediti redovan i nutritivno potpun obrok, posebno za učenike koji kod kuće ne dobijaju dovoljno pažnje u ishrani.
Međutim, kao i svaka dobra ideja, njen uspeh zavisi od organizacije. Ukoliko se nedovoljno razmišlja o praktičnim aspektima, inicijativa se može pretvoriti u opterećenje – pre svega za nastavnike. U nekim školama, nastavnicima se postavlja zahtev da dežuraju u trpezariji dok učenici jedu, a ponekad i da im pomažu da iseku hranu, ako su u nižim razredima, uz obrazloženje da je to deo 40-časovne radne nedelje.
Ovakvo rešenje nameće više pitanja. Nastavnici nisu guvernante, dadilje ili kuvari – njihov osnovni posao je obrazovanje i vaspitanje učenika. Dežurstvo u trpezariji koje podrazumeva aktivnu pomoć u ishrani ili serviranje prelazi okvir nastavničkog posla i nije u skladu sa zakonskim opisom njihovih obaveza. Čak i kada je uloga nastavnika ograničena na nadzor discipline, ostaje problem: nastavnik provodi vreme u trpezariji bez prava na obrok, što mu, takođe, oduzima trenutke potrebne za valjanu pripremu nastave i časova. Uza sve to, prilično je neprijatna situacija u kojoj nastavnik stoji u trpezariji pored učenika koji jedu, bez prava da i sam sedne za sto i pojede svoj obrok.
Što se tiče pripreme hrane, najbolja varijanta je da se ona sprema u samom objektu škole. Ako to nije moguće, dobra je opcija da se priprema u istom gradu. Dovođenje hrane iz susednog grada, udaljenog 30 kilometara, ili još dalje, može negativno uticati na njen kvalitet jer zahteva naknadno zagrevanje, što umanjuje nutritivnu vrednost i ukus obroka.
Najpraktičnije i najpravednije rešenje je da škola zaposli dovoljno osoblja za trpezariju – servirke i pomoćne radnike koji će obezbediti red, higijenu i sigurnost učenika. Nastavnici mogu biti prisutni samo kao privremena podrška u funkciji nadzora, bez direktnog angažovanja u hrani, dežuranju i serviranju. Tako se štite prava nastavnika, obezbeđuje bezbedna i efikasna organizacija obroka i čuva kvalitet nastave.
Suština je u tome da dobra ideja – kao što je đačka kuhinja sa besplatnim obrocima – neće biti uspešna ako se ne obezbedi odgovarajuća logistika, kvalitet hrane i jasna podela zadataka. Nastavnici treba da ostanu nastavnici; svaka organizacija koja ih pretvara u hranitelje ili guvernante rizikuje da jednu dobru inicijativu pretvori u problem za sve uključene. Dobro osmišljena đačka kuhinja može biti model humanosti i moderne škole, ali samo ako se poštuju stručnost nastavnika, njihove stvarne profesionalne obaveze i prava učenika na kvalitetan i siguran obrok.
Milan Stanković