Прво полугодиште ми је, и некад као као ученику и данас као наставнику, увек брзо пролазило. Оно чему се нисам радовала ни као ученик, још мање као наставник, јесте друго полугодиште.
Не знам како родитељи гледају на то, али из угла онога који је у директном наставном процесу, није нимало једноставно. Оно што ме сваке године фрустрира као наставника и као родитеља будућег школарца јесу такмичења којима бомбардујемо ученике у том другом полугодишту. Нису то измислили наставници, да се разумемо. Измислили су они који мисле да само такмичењима можете доказати да вредите и знате.
Поред свег градива које је у другом полугодишту обимније, када имамо којекакве евалуације екстерне и интерне, децу још почнемо гањати с такмичењима школским, општинским, регионалним, републичким. Одлични ученици се развлаче на све стране. Повуци их тамо, повуци их овамо. Требају овоме, требају ономе. Добри из физике, добри из математике, одговорни за школске приредбе, добри у спорту… Сваки наставник се претвори у ловца на таленте. Деца не могу ни једном наставнику рећи да то не могу, нити да им је то напорно. Родитељи се такође устручавају, а и драго им да им је дете тако добро у свим областима. Која је мотивација? Која је корист?
Мотивација је оцена коју ће добити као награду од сваког предметног наставника. Толико они могу да награде. Али, таквој деци петице нису нешто што тако требају да лове. Такмичења имају врло скроман буџет који ће бити усмерен на награде за постигнуте резултате. Награду у виду дипломе на којој редовно нешто погреше, сендвич и сокић за цели дан, два, три колико бораве на неком такмичењу и смотри. Жалосно, али истинито. Добију неку књигу, коју су већ прочитали, али сада с посветом.
Такви ученици од јануара па до краја пролећа не знају где би пре. Имају редовну наставу с које све и да могу не желе изостајати, јер то градиво им треба за завршне испите и закључне оцене. Желе да стигну све оно што просечни ученици раде за то време док се они припремају за такмичења. Постоје додатне наставе, али нису ни оне довољне да припремите ученике за сва такмичења.
И у свакој школи вам је исто, по систему имамо пет ученика који су најбољи у свим областима у којима се такмичимо и сада ћемо њих оптеретити. Они су сигурни, они увек побјеђују, доносе медаље, дипломе, трофеје Школи, остали нека уче колико морају. Деца исцрпљена, наставници морају да стигну да припреме и одрже све редовне часове и додатне наставу, као и да се одрекну сваког викенда с породицом, онда кад се организује такмичење.
Далеко смо ми од Финске
С чим или с ким се то наше школство такмичи? Кога ми гањамо? Које светске ауторитете у образовању? Имамо највећи број изостанака с наставе, оправданих (разлог болест, све поткрепљено лекарским оправдањем). Деца нам не воле школу, повраћа им се од школе и боли их стомак… Болесни су од школе. Када погледате распореде тестова, провера оваквих и онаквих, распореде часова и сва силна такмичења није да сте баш срећни и с усхићењем да идете у школу. Далеко смо ми од Финске, подалеко у сваком смислу. Нико од нашег образовног система преко ноћи не може направити школу у коју се иде с песмом. Ученици у нижим разредима већ имају гастритисе. Ми своју децу овде убијамо у појам тестовима као да ће у животу полагати само тестове. Нико не учи дете животу. Живот није такмичење и није тест, живот је сналажење у разним ситуацијама. Битно је да нам је дете прво из математике на општини, а то што не зна себи да скува чај са 14, није битно.
Битно је да ми нешто стално меримо, поредимо, оцењујемо, процењујемо, евалуирамо, тестирамо, пратимо, док нам деца беже од школе и школских обавеза. Нису они криви, криви смо ми који смо им планине навалили на леђа.
Па да, викенди су идеална прилика да се читава породица окупи око 100 задатака које нико не зна да уради. Прилика да се зовне и комшија с којим се не прича и рођак с којим се нисте чули од Божића и да се зове стари пријатељ из средње да би се решили задаци које на крају није решило дете, него сва ужа и шира родбина и пријатељи. Домаћи задатак за све, осим за ученика који је док се тај задатак радио, гледао и слушао како се родитељи свађају. Викенд свима уништен, а он/она крив/крива што не зна то да уради. Ето, тако изгледа наше образовање.
Док не стигнемо савремене образовне системе, ми ћемо обарати рекорде по броју оправданих изостанака с наставе, разлог болест
Пише: Селма Карић