У времену у којем се реч „вредности“ најчешће своди на маркетиншку декорацију, а „став“ се мења у складу са осцилацијама дневне користи, доследност делује као архаична категорија. Ипак, управо та „архаика“ представља једно од најмоћнијих људских својстава. Далеко од тога да обећава непогрешивост, она само ствара простор за смисленост деловања, поверење и предвидивост. Доследност никада није била једнака тврдоглавости, нити је одсуство промене: она је способност да се истраје у ономе што је иманентно разумно и вредносно оправдано, уз једнако важну спремност да се грешка призна кад аргументи то захтевају.
Доследност као темељ васпитања
У педагогији, доследност је далеко више од примене дисциплинских правила; она је предуслов социјално-емоционалног развоја детета. Нека истраживања у области развојне психологије годинама показују да деца која одрастају у окружењу у којем су правила јасна и стабилна, а реакције одраслих предвидиве, развијају боље саморегулационе способности и снажнији осећај сигурности. Чак и када се дисциплинске мере разликују по строгости, оно што је пресудно није толико сама мера, колико њена доследна примена.
Ако одрасла особа данас реагује једним начином, а сутра другим — при чему није променила став на основу увида, већ зато што је у другом расположењу — дете добија поруку да правила нису ствар принципа, већ атмосфере. Последица? Несигурност, манипулативни стил понашања, изнуђивање пажње, слаба унутрашња контрола. Дете које не може да предвиди како ће одрасли реаговати, никада не може ни да усвоји сопствени образац смирености и самокорекције.
И зато је педагошка доследност прва школа етичке доследности: она учи да се понашање не мења у складу са хировима, него у складу са вредностима.
Међуљудски односи: ерозија доследности
У односима одраслих људи доследност, чини се, све више поприма облик тихе ерозије. Зато чак и најискренија намера губи тежину када делује насумично. Човек може да воли, али ако то испољава непоуздано, љубав се доживљава као случајност. Може да буде поштена особа, али ако се повремено одлучује за „лака“ оправдања или ситне преваре, његова истина постаје сумњива.
Доследност је ту нешто налик моралној гравитацији — она држи односе на окупу. Без ње, људи се крећу по непредвидивим путањама, сударајући се у разочарању. У међуљудским односима доследност је, заправо, облик поштовања: начин да другоме кажемо да може да рачуна на то да ћемо бити исти човек и у понедељак и у петак, и онда кад нам је удобно, када смо задовољни, али и онда када нам је тешко и када нас притискају проблеми.
Политика: дисциплина која се „испразнила“
Но нигде се пад доследности не види тако драматично као у савременој политици. И то није географски омеђено на одређене просторе, то постаје светски феномен. Политички актери у прошлости — са свим својим манама — ипак су чували одређену везаност за доследност сопствених ставова. Промена мишљења постојала је, наравно, али је морала бити објашњена, аргументована, оправдана. Данашња политика, напротив, функционише у режиму чистог тренутка: оно што је јуче било „неприхватљиво“, већ сутра постаје „стратешки неопходно“.
Недоследност се више и не прикрива — она је постала инструмент. Политичка обећања су привремена, тумачења закона флуидна, па су привремене чак и етичке норме. Грађани су навикнути да политичари истовремено заступају две супротне тврдње, зависно од публике. Овакво стање далеко превазилази питање стила; то је извор дубоке институционалне нестабилности: ако се став, норма или правило мењају без критеријума, онда ниједан систем не може дугорочно да функционише.
Када политика изгуби доследност, губи ауторитет. Када изгуби ауторитет, грађани губе поверење. А када поверење имплодира, остаје само цинично прихватање да је све дозвољено — што је већ предуслов друштвене корупције, а не њена последица.
Доследност као одговорност, уместо као оков
Важно је нагласити да доследност не значи окорелост. Она не искључује промену, али тражи да промена буде мотивисана разумом, а не моменталним интересом. Доследност подразумева способност да се призна грешка онда када аргументи заиста показују да смо били у заблуди. То је зрелост, никако слабост.
Бити доследан значи бити спреман да:
– објасниш зашто нешто радиш;
– истрајеш кад си у праву;
– одступиш кад схватиш да ниси.
Језгро доследности је морална одговорност — према себи, другима и систему у којем делујемо.
У педагогији, доследност гради карактер.
У односима људи, гради поверење.
У политици, гради институције.
Кад се она изгуби, све остало почиње да се распада. И зато би васпитање у доследности — од породице, преко школе, до јавног живота — требало да буде један од највиших приоритета сваке заједнице која жели да избегне хаос слабих принципа и дугорочну цену краткорочних користи.
Доследност је ретка, али није недостижна. Она тражи труд, али штеди енергију. Она тражи храброст да се стоји иза себе, али заузврат даје оно што је у крхком јавном простору најдрагоценије — интегритет.
Милан Станковић