Др Бојанин: Имао сам најгори рукопис у школи и због тога нисам био одличан

7 јуна, 2022

Проф. др Светомир Бојанин, најпознатији дечји психијатар у овом делу Европе, утемељивач неуропсихологије и савремене дефектологије у Србији, аутор више од двадесет уџбеника и монографија, често говори о недостацима образовног система као и о томе шта је деци заправо потребно. Он се, притом, осврће и на своје одрастање, период школовања и то како се у појединим ситуацијама осећао.

Једну од таквих прича поделио је у разговору са др Стеваном Несторовом из Центра за логопедију и рану интервенцију др Несторов.

– Ја сам имао дисграфију и сећам се да ми у почетку то није било пријатно. Сећам се да нам је једном у госте дошла тетка и када је видела мој рукопис рекла је нешто што ме је погодило. Али моји родитељи су увек правили вицеве на тај мој проблем и зато се ја нисам осећао као дете које има неку ману. У школи, у гимназији, видео сам да то и други примећују и просто сам уживао кад кажу да имам најгори рукопис у гимназији. А имао сам петице из историје, земљописа (географија) и из других предмета. – говори др Бојанин.

Сећа се он и периода кад је ишао у шести разред и није био одличан јер му професор српског језика није дао петицу.

– Тада су биле потребне све петице за одличан успех на крају разреда, без иједне четворке. Тај професор српског ми је био и разредни старешина. Сећам се да је на крају шестог разреда читао колико има одличних, колико врлодобрих, ко има какав успех… а онда мени каже да се на седници због мене посвађао са колегама и још ми каже “Терали су ме да ти дам 5, али ја ниједан твој писмени задатак нисам могао да прочитам, па сам ти увек давао тројку.”. Дакле, ја сам у нечему био први и уживао сам у томе. Као неки мангуп, додаје професор кроз осмех.

Професор Бојанин је свој стручни и научни рад великим делом посветио менталној хигијени у школи, узроцима слабог успеха у школи, уз неизоставну критику школе као институције коју често назива трагичном тековином наше цивилизације. Професор је све ове феномене описао и обрадио у својим књигама од којих су међу најпознатијим и најчитанијим књиге „Школа као болест“, „Зашто слаб успех у школи“, „Пријатељски разговори дечијег психијатра са родитељима и васпитачима“.

Можемо закључити да проблем са писањем који је проф. Бојанин имао док се школовао није био препрека да постане аутор великог броја књига, метода и научних приступа. Мање је познато да је професор управо област дисграфије код деце одабрао као тему своје докторске дисертације.

Када се све ово узме у обзир, питали смо професора како се он осећао као ученик и како се осећају деца која у школи имају слаб успех у одређеној области наставе.

– Дете се осећа онако како га виде његови родитељи. Ако га виде да нешто не може јер има хендикеп дете ће се стидети тога. Ако се понашају као да не виде проблем онда ће то лакше проћи. Сећам се, један мој друг Стева, због дечје парализе имао је краћу ногу. Али он је стално играо фудбал без проблема. Сви су јурили за њим. Имао је самопоуздање! То је најважније! Ако детету стално указујемо на мане које има (мој мали трапавко) дете ће се тако и осећати и имаће комплекс ниже вредности. Зато, ако имате дете које је лоше у математици, читању, писању, посаветујте се са неким дефектологом јер се то данас може лепо решити. Али немојте наглашавати да је то мана и да дете види да ви мислите да је мање вредан.

Похвалите дете у нечему у чему је добар као други или је бољи од других. А ману пред њим прећутите и не пребацујте му то. То што дете не може или што има слаб успех у школи је последица дисхармоничног развоја и школа и наставници вам у томе не могу помоћи јер се о томе не учи у учитељским факултетима и школама.

Наставници не треба да дозволе себи да се понашају као њихови уплашени родитељи или као другари који им се подсмевају.

Дефектолог који ради са дететом које теже учи никако не сме да се гледа са потцењивањем или да се тужи родитељима како деца не могу нешто или како не знају да читају, пишу, рачунају… Можемо да употребимо вежбе које то исправљају и које су прилагођене за свако дете посебно у односу на проблем који има.. Али најважније је да се према деци односимо хумано. Није грех кад неко не може да чита. Треба му помоћи, као детету које не зна да игра кошарку па после научи.

Дефектолози треба да спроводе вежбе за дисхармонични развој и то буде код неке деце мање- више успешно. То су вежбе за децу са дислексијом, дисграфијом, дискалкулијом, диспраксијом и тако даље. У те вежбе је упакован наш однос са дететом и наша воља да успемо у томе и тај однос је пуно важнији од самих вежби. Дете треба да види на нашим лицима да и оно вреди и да добије подстицај да се и даље труди. Ако родитељи сматрају да је рад безуспешан онда то није добро јер тада и дефектолошки рад губи свог сарадника, а то је нада у напредак детета са којим радимо.

Извор: Центар за логопедију и рану интервенцију др Несторов

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама