„Dete, u svakom trenutku svog života, ima određeni obim razumevanja sveta oko sebe i života. A ponekad, dete želi više nego što razume. Na primer, dete od godinu i po, hoda svuda po sobi i sve bi da pipne, pa tako krene prstom u struju. Naravno da ga moraš zaustaviti.“
Ovo su reči dr Svetomira Bojanina, čuvenog dečjeg psihijatra, izgovorene u emisiji Agape u kojoj je gostovao zajedno sa prof. dr Vladetom Jerotićem.
A kako zaustaviti dete kad radi nešto loše?
„Tamo gde može, zaustaviš ga rečima, naravno, zaustaviš ga akcijom da to nešto ne uradi. I neka plače, šta fali? To nije problem. Međutim, ono što dete MOŽE da radi, treba mu dozvoliti i dati mu mogućnosti i slobode. I kako taj obim slobode, njegovog razmišljanja, njegovog opažanja odnosa prostora i vremena, njegovog razumevanja opasnosti raste, tako mu dajemo i slobodu i nemamo šta da ga grdimo. Neće on ni uraditi ništa što ne valja.“ – tvrdi dr Bojanin.
Ali, šta ćemo sa detetom koje kreće prstima u struju?
„Dva tri puta dovoljno je da ga zaustavite i da stavite zaštitu na utičnice ili flaster nekakav i to se lepo zaštiti i reši bez ikakve batine. Kaže jedan čovek prut. Kakav prut bre? Udarac po ruci ili taj prut, to su vrlo štetne stvari. Zato što dete ni nas ni život neće voleti više ako ga bijemo. Sa tim bolom što udarac donese nikoga ne vaspitavamo. Ali ga dete oseti, da smo ga povredili duboko. On to oseti kao naš gnev, kao našu neku nesreću i jedan šamar, to je dosta za ceo život da se pamti. Bilo u kom uzrastu da se dobije.
Ali ne sme se ići na to da dete vaspitavamo kaznama. Ono mora da oseti da nas je povredilo. I ne smemo lagati jer je život jedna velika istina i sve se može samo istinom lečiti. Nikakve tehnike ponašanja, nego samo istina i odnos autentičnog življenja. To je jedini način s decom. Naravno da nekad padnemo i pogrešimo i zbog toga ne treba da padnemo.“ – objasnio je profesor doktor Svetomir Bojanin.