Сведоци смо, ових дана, немилих догађаја који се тичу сајбер-насиља у свету деце и младих, као и тога да оно, често, може довести до последица опасних по живот. Несумњиво је да је насиље на друштвеним мрежама све присутније и да оно може довести до трагичних исхода код деце и младих склоних депресији.
Може ли породица да уочи да се нешто дешава и какве нам сигнале шаљу деца која трпе сајбер-насиље? Какву улогу у томе има школа и систем и како родитељи могу остварити такав однос с дететом, да им се оно увек повери кад има проблем? И како онда родитељи треба да реагују?
На ова и још нека питања, за Зелену учионицу одговара Љиљана Јагодић, клинички психолог.
Да ли се трагедије због сајбер насиља некако могу спречити. И како?
Превенција оваквих трагедија је могућа, најбоље кроз сарадњу породице и друштва. Увек кроз дужи временски период. Кад до самог чина дође, онда је заиста касно. Неопходно је да друштво у целини обрати пажњу на постојање таквих случајева, којих је по некој статистици САД било у чак 24% од свих покушаја самоубистава у 2019. Нажалост, таквих случајева има и међу анонимним младим људима и за њих се не чује.
Школа, као део система, има важну улогу у превенцији суицида код младих. Професори и стручно особље, школски психолози и педагози, у идеалном систему први примећују неке знаке код деце, разговарају са њима, укључују и родитеље. На жалост, сведоци смо девастације тих занимања у свакодневном животу.
Превенција је нарочито могућа од стране породице и њених чланова. Кад дође до оваквог исхода, увек мислимо да међу члановима породице није било љубави, блискости и повезаности. Да ли су њени родитељи примећивали, и ако јесу, да ли су обраћали пажњу на њено понашање? На који начин су покушали да јој помогну? Та велика патња која резултира суицидом ретко се појави одједном. Обично се то деси деци, младима који већ дуже време показују неке знаке депресије, промене понашања и емоција, прете да ће се убити, преокупирани су смрћу…
Која је одговорност родитеља када је реч о времену које деца проводе на интернету и о начину на који га проводе? До ког узраста морамо имати контролу?
О томе колико времена деца проводе на интернету одлучују родитељи. И ту нема дилеме. За то колико деца проводе времена пред компјутером, одговорни су они. Они су ти који деци омогуће у најранијем периоду да имају компјутер или паметни телефон. Они су ти који им често дају своје телефоне да би за себе добили неко слободно време. Лакше им је то него да се они позабаве организацијом дечјег времена.
Често и сам родитељ има пуно личних проблема, не зна како са њима да изађе на крај, па нема енергије за бављење децом. У таквим околностима, подстичу код деце стварање зависности од игрица. Познато је да се та зависност код младих јако брзо ствара, јер укључује сва чула. Препорука је да се деци до пуне две године не даје никаква медијска стимулација (тв, телефон, компјутер, таблет), кад су у узрасту од 2 до 5 не више од једног сата дневно, а од 5-17, не више од два сата дневно, не укључујући у то и учење и школске обавезе које се обављају пред екраном. Сад се заиста морамо запитати како то ограничити неком ко има нпр. 15 година, кад то дете већ дуги низ година има паметни телефон који носи и у школу и свуда са собом?
Посветите се свом детету, тако ћете код њега у најранијем периоду живота развити развити љубав према спорту или открити неки други таленат и усмерити га у том правцу. Дете које ужива у другим стварима, неће пред екраном проводити много времена. Само онолико колико ће му бити потребно да би радило домаће задатке, дошло до неких потребних информација и одржавало контакт са другом децом.
Да ли се склоност депресији код деце може препознати у раном узрасту и на који начин?
Склоност ка депресији се најчешће може предвидети ако је у породици неко од родитеља био депресиван.
Медицински поглед на депресију говори о наследном фактору, психолошки о учењу по моделу-ако је мама, нпр, депресивна, са изразитим симптомима, већа је вероватноћа да ће и дете показивати такве облике понашања.
Који су знакови депресије код деце?
Симптоми депресије код деце најчешће се препознају кроз различите промене понашања и афеката. Деца могу бити појачано агресивна; лако заплачу; једу више или не једу ништа; спавају мало, или спавају много; јако су уморна и имају проблема са пажњом; попуштају у учењу; губе интерес за школу и друге активности, повлаче се; имају изразито осећање кривице и безвредности….
Постоје и тзв. функционалне депресије где деца обављају све своје обавезе и на први поглед све изгледа у реду. Али им је за остваривање тих добрих резултата потребно много више времена јер имају проблеме са концентрацијом, пажњом. Ту је јако битно да родитељи причају са децом, да им покажу да су битна и да их разумеју, пре свега да их воле, чак иако нису најбољи.
Када деца доживе насиље, било на друштвеним мрежама или уживо, требало би да прво могу да се повере својим родитељима. Исто је и када се осећају анксиозно. Како то можемо постићи?
Родитељи су ти који своју децу уче поверењу, односно они су ти који су одговорни за развијање поверења између њих и детета. Од тога како на њихове потребе одговарамо од најранијег периода њиховог живота зависи да ли ће нам се дете поверавати кад има неке проблеме, или кад се осећа анксиозно, депресивно и сл. Неопходно је да се дете у том односу осећа сигурно, заштићено, битно, вољено. Да се не плаши да ако прича о својим емоцијама, да ће бити одбачено и осуђено. Да зна да га родитељ воли чак и кад погреши или није у нечему најбоље. Из тог односа са родитељем, најпре са мајком, дете касније гради све могуће односе у животу. Дете које зна да није увек само оно одговорно за неки проблем на који наиђе у животу, лако ће се обратити родитељу за помоћ и све испричати.
Како, потом, родитељ треба да реагује?
У том случају, родитељ прво пружа утеху и креира околности у којима се дете осећа сигурно и заштићено, подстиче га да буде искрено и да исприча истину до краја. А онда предузима кораке, у складу са својим могућностима. Контактира неку надлежну службу, или школу, родитеље деце која малтретирају његово дете.
Најбитније је да детету пружи разумевање и подршку у смислу да му смањи осећај да је само криво за то што се догађа. За агресију никад не постоји оправдање. Уколико је потребно, ангажује стручну помоћ и подршку детету.
Колико сматрате корисним, а колико штетним то што поједина деца и млади људи имају огроман број пратилаца на друштвеним мрежама, те да су те хиљаде људи који прате њихов живот потпуни странци?
Потребу за великим бројем пратилаца на друштвеним мрежама је креирало вршњачко окружење. Ако се у групи којој дете жели да припада број пратилаца највише вреднује, онда је за очекивати да ће дете, да би било прихваћено и омиљено у групи, урадити било шта да би имало што већи број пратилаца. Тај број је нешто што деци даје осећај вредности и прихватања од стране вршњачке групе. Оно што је лоше, јесте што то није реално, што не можеш бити пријатељ са свим тим људима, што већину чак и не познајеш. А довољно је само да се појави неко нови, или да направиш неку грешку и да сва та величина коју си мислио да имаш, падне као кула од карата.
Друга лоша страна је што међу толиким бројем пратилаца, увек имаш злонамерне и завидне људе, разне врсте психопата и социопата, који те не прате зато што се диве, него зато да би могли да те „руше“. И ако си хиперсензибилна личност, тај притисак не можеш да издржиш. Што се вероватно и десило девојци са почетка приче.
На крају, да ли смемо да, као друштво, да прихватимо онлајн живот своје деце као „нову нормалност“ и живот у складу с временом или је наша обавеза да увек имамо контролу?
Ми немамо другу опцију осим да прихватимо да прихватимо нову „онлајн нормалност“. Технолошки напредак се неминовно дешава, хтели ми то или не. Оно што можемо да урадимо јесте да код деце градимо и неке друге вредности, нека друга интересовања, да са њима проводимо што више квалитетног времена. Кад то кажем, мислим на то да је некад довољно и сат времена дневно конструктивног времена, где ћемо се заједно са њима бавити неким стварима, пратећи њихове таленте и интересовања. Јако је битно и да својим примером покажемо колико постоје и неке друге вредности, неке друге ствари које могу учинити да се осећамо успешним, оствареним људима.
Ако се родитељ не одваја од мобилног телефона, ако лаптоп носи са собом свуда, и на одмор, онда је за очекивати да ће наша деца на интернету једног дана проводити још више времена од нас. Треба стално да имамо у виду да смо ми њихови узори, модели са којима се идентификују. Наша контрола највише треба да иде у том смеру, а не само у временским ограничењима. Мало дете ће вас послушати, али дете од 7-8 година, већ ће пронаћи различите начине да на интернету буде више него што му дозвољавате.