Dr Oliver Hekler: Pedagoški rad potreban je i roditeljima, kao i deci

25 decembra, 2017

Polazeći od antropološke činjenice da ljudsku životnu praksu karakteriše neprestana nesigurnost, i da je savetovanje kroz istoriju postojalo kao način za sagledavanje i prevazilaženje problema, Dr Oliver Hekler, pedagog i psihoterapeut za decu i mlade, piše studiju o potrebi pedagoškog savetovanja upravo pod tim nazivom – „Pedagoško savetovanje”.

Osnovna tema knjige je da bez saveta nema ni preživljavanja. Oslanjajući se na to da su pedagozi profesionalci u svojoj struci, autor u nekoliko navrata napominje da je vaspitanje neophodno sprovoditi uz pomoć pedagoga. On kaže da je vaspitač tek u savetovanju u potpunosti vaspitač/pedagog.

Njegove zamerke odnose se na opšti društveno uvrežen pogled da se vaspitači i učitelji tretiraju kao „osobe koje vole decu“, a profesori u srednjim školama smatraju se gotovo „naučnicima“. Hekler kaže da se u nekim drugim profesijama, kao što su medicina, pravo ili sveštenički poziv, ne primenjuje takav stav.

Jasno je da su i vaspitači, i učitelji i profesori u srednjoj školi jednako školovani za svoj posao, kao što su to stručnjaci iz drugih oblasti.

Samim tim što je kulturna evolucija u stvari istorija vaspitanja, napominje se da je vaspitanje „sistemsko podupiranje“ koje vodi ka samosagledavanju i ostvarivanju ličnog životnog puta.

U studiji se, naravno, pominju i roditelji, kao prvi „vaspitači“, ali se ističe da je pedagoški rad potreban i roditeljima kao i deci.

Pedagoško savetovanje nije potrebno samo prilikom učenja učenja, nego i prilikom učenja življenja.

Savetovanje kao vaspitno sredstvo najlakše je ako je proces učenja udvoje. Prvi korak u tome je „savetovanje sa samim sobom“. Tek kada to savetovanje ne dovede do željenog rezultata, osoba potraži pomoć savetnika.

Autor napominje da treba prvo razumeti, pa tek onda savetovati i smatra da zbog toga savetovanje treba da vrši profesionalac koji može da odvoji lični stav od profesionalnog, ali bez lišavanja empirije. Uz nabrajanje dela Pestalocija, Frebela, Viherna…  autor jasno kaže da se bez učešća značajnih pedagoga ne bi razvila psihoterapija dece i mladih.

Hekler takođe tvrdi da je za pedagoškog savetnika potrebno sticanje pedagoškog takta, kada se stečeno naučno znanje suoči sa praksom. Jezik je takođe bitan u formi pedagoškog savetovanja, jer pedagoški savetnik mora jezički da uobliči misli onoga ko traži savet i da na odgovarajući način savet da, tako da osoba koja savet primi može da razume i primeni.

Na kraju dela, autor navodi situacije u kojima su osobe zatražile pomoć, kao i savete koje su tom prilikom i dobile.

Knjiga je prevashodno namenjena stručnjacima, učiteljima, pedagozima i psihoterapeutima, ali se ne bi moglo reći da je namenjena širokoj čitalačkoj publici. Studenti pedagogije ili psihologije mogli bi imati koristi od ovog dela, ali ne i roditelji, ukoliko nisu pedagoški obrazovani.

Autor ne ostavlja prostora za dalje interesovanje po pitanju pedagoškog savetovanja, niti odgovara na konkretne potrebe svih učesnika u vaspitanju, te smatram da odgovore na neka druga važna pitanja treba potražiti u delima kojima se autor služio prilikom pisanja ove knjige.

Ipak, jedna misao se provlači kroz delo, i vredno je napomenuti – „Savetovanje je najprikladnije vaspitno sredstvo kada je reč o učenju života!“

Ivana Bošnjak Bošnjak

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama