Драга кћери,
Прогони ме једна ноћна мора већ месецима. Ти ми прилазиш, као несигурна десетогодишњакиња и питаш: „Мама, могу ли да видим своју радосницу? Потребни су ми неки датуми и информације за један школски пројекат.”
Скривајући поглед и сузбијајући сузе стида, проналазим дубоко у фиоци плаво-жуту књигу. Ти је узимаш из мојих дрхтавих руку. Неколико честитки, наруквица из породилишта са бројем 534 и још пар ситница испадају из ње. За тебе, то је само гомила неорганизованих ситница које ништа не значе. Али ја се сећам. На том папирићу је први круг који си нацртала. Тај смајли који личи на кромпир? Први пут кад си мене нацртала, са непуне три године. А тај колаж од отисака прстију? Твој први пројекат у вртићу.
Листаш жуте папире и тачно знам шта видиш. Гомилу наизглед обичних фотографија и превише празних страна.
Ево и фотографије изласка из болнице. Сва си смежурана и ружичаста.
Види, 26 слика са твог првог рођендана… пар из паркића где смо ишли да се играмо… ево и првог дана вртића! Не, нису то сузе на мојој јакни, то су капи кише… Ниједна слика са опроштајне журке из вртића ни поласка у школу…
На крају, пар руком написаних бележака:
7 недеља: Још не спава, али види ти само тај осмех!
5 месеци: Изгледа да излазе зубићи. Глође све што може да дограби.
11 месеци: Први корак!
29 месеци: Одлучили смо да оставимо дуду. Ух, колико нам само недостаје…
Прескачеш празне стране и стижеш до стране са првим зубима. Непопуњене. Само поред првог зубића стоји само месец кад је избио, пошто сам касно записала и већ била заборавила датум.
И видим твој збуњен и оптужујући поглед: Не волиш ме. Да ме стварно волиш, направила би ми радосницу на коју бих била поносна. Записала би све важне ствари да ништа не заборавимо. Зар ти није било важно?
Ево, пробаћу да ти објасним:
Нисам записала тачан дан кад си изговорила своју прву реч јер сам била презаузета тапшањем, упијањем тог слатког гласића и тог првог „мама” које сам толико чекала! Била си тако радосна кад си видела моје узбуђење, тако поносна и понављала ту реч још сто пута. Желела си да те слушам и радујем се. И баш то сам и урадила.
Није било времена да узмем радосницу у руке тог дана кад ти је избио први зуб јер си била толико узнемирена и нервозна да ниси дозвољавала да те спустим ни на један секунд. Само си хтела да те носим, држим и певам ти. То сам и радила.
Заборавила бих да запишем колико си била тешка после сваке контроле јер си после свих вакцина и чекања код доктора кући увек долазила уморна и плачљива и ниси желела да се одвојиш од мене. И тако смо се мазиле и гледале Нодија док нам се обема није поправило расположење.
Нисам записала од чега је била торта на твом другом рођендану јер сам научила лекцију на првом. Уместо велике скупе журке, направила сам сама једноставну торту, сендвиче, надувала балоне, позвала оне другаре које знам да највише волиш и уживала у сјају у твојим очима и радости док отвараш поклоне. Кад се све завршило, нису те интересовали поклони. Само си хтела да цепамо и бацамо украсни папир у који су били умотани. То смо и урадили.
И није тачно да нисам покушала да сликам твој полазак у школу. Истина је да су ми очи биле толико пуне суза да нисам смела да подигнем поглед да неко не би приметио. Али покушала сам да сликам.
И сваки пут када би наишло кишно поподне и ја помислила: „Е, баш бих сад могла да попуним радосницу!” једна буцмаста песница би ме ухватила за ногу а осмех који разоружава би само изустио: „Мама, дођи да се играмо заједно.”. И баш то сам и урадила…
Сваки пут.
Извор: www.huffingtonpost.com