Нека истраживања показују да готово половина све деце на свету искусе неку врсту избирљивог храњења, каже за наш портал Александра Бокун, дефектолог-олигофренолог и оснивач центра за дефектолошку подршку развоју и учењу АБЦ дете.
– То значи да и половина свих родитеља искусе „трауму“ у вези са размишљањем, бригом, покушавањем на различите начине да реше проблем, па чак и прибегавањем неприкладним методама, јер родитељски аларм скенира и пријављује да је дете мршаво, неухрањено, не једе довољно и изгледа као да сваког дана једе још мање ако је то уопште могуће… Ако сте искусили, разумећете. – објашњава Александра.
Она каже да избирљивци у јелу могу бити: просечни и екстремни. Просечан избирљивац је онај који једе разноврсну храну коју воли.
– Код просечних избирљиваца изостају великe емоционалнe реакцијe или често загрцавањe (рефлекс повраћања). Једе неко поврће/воће. Може бити у типичној фази избирљивости у јелу (између прве и друге године живота). Екстремни избирљивац, с друге стране, једе мање од 25 врста хране (намирница). Узнемири се при излагању новој/другачијој хране и може да не једе воће, поврће. – каже Александра и додаје да, иако је појава избирљивости у јелу честа, родитељи се углавном суочавају са два велика проблема.
– Први проблем је да нам је речено да слушамо стратегије „старе школе“, а други проблем је да нам је речено једноставно чекајте да га „прође“.
Како каже наша саговорница, стратегије „старе школе“ имају последице које нису добре. Према интензитету притиска и методама којима родитељи прибегавају да би навели дете да поједе нешто што не воли, можемо уочити четири категорије:
Клуб чистог тањира
Било да је у питању захтев да се поједе све из тањира или варијације тога у виду одређеног броја залогаја, у питању је приморавање.
Награђивање слаткишима
Било да су у питању слаткиши или сланиши, свакако храна коју дете највише воли, а обично је нездрава, у питању је уцењивање.
Сакривање поврћа у храни
Било да је у питању мењање рецепата или мењање амбалаже, у питању је превара.
Пробај залогај (новији трик)
Било да је у питању захтев „пробај један залогај од свега и можеш да идеш“ или два, три, у питању је пресија.
– Ове стратегије суштински и дугорочно не доносе резултате што је истраживањима и доказано. Чак могу довести и до бројних нежељених последица, каже Бокун.
Неке од тих последица су:
- Фрустрације и одустајање (често дете издржи читав дан да не једе, у сваком случају најчешће дуже од родитеља. Пре ће да гладују него да једу нешто што неће).
- Преједање (колико год сада изгледало привлачно да се ваше дете преједа, у одраслом добу то постаје озбиљан проблем). Учимо дете да не слуша своје тело и сигнале које му оно даје – када је гладно, а када сито.
- Здрава храна постаје мање пожељна и привлачна јер слаткиши сталним награђивањем или уцењивањем бивају стављени на пијадестал.
- Губи се поверење приликом покушавања да преварите дете сакривањем друге хране у њихову омиљену или мењањем рецепата. То може довести до тога да дете више неће ни да проба нпр. омлет у који сте покушали да му подметнете тиквице, а који је пре тога веома волео.
– Углавном је већина нас, одраслих, осетила неке од ових последица или била изложена некој од ових „стратегија“. То је рпосто био начин на који су нас родитељи наводили да поједемо оно што желимо. Сви ми смо то осетили или још увек осећамо на својој кожи. Можда је време да то променимо. – објашњава наша саговорница.
Она наглашава да и став „не брините, проћи ће та фаза“ такође даје последицу. Чекање у том случају може бити опасно јер стање може да се чак и погорша. Tада просечни избирљивац може да се развије у екстремног.
– Долази до сензорне депривације, тј. слабљења вештина сензорног процесуирања. Смањила се изложеност различитим укусима, текстурама и мирисима и самим тим деца постају сензитивнија на нову храну. Сада једу још мање разноврсно јер су чекала тако дуго и лимитирала своје излагање.
Деца могу постати избирљива у јелу из више разлога, нека од њих су природно осетљивија на укус, мирис и текстуру, док друга развијају своју избирљивост копирајући своје родитеље, тј. њихове избирљиве навике.
Шта је, онда, решење?
Сигурно је да ће се навике избирљивости у храни развити уколико родитељи кажњавају, уцењују или награђују њихове навике у исхрани.
– Свакако треба поделити одговорност; као родитељи имате одговорност да нахраните своје дете, али и ваше дете има своје одговорности. Ви контролишете шта, где и када дете једе, a дете одлучује да ли ће и колико јести. Треба понудити храну која одговара узрасту детета. Храна треба да буде разноврсна, а не ограничена само на ону коју дете хоће да једе. Потребно је у просеку до 15 пута понудити нову храну да би је дете пробало. Нове ствари увек представљају изазов, па им је згодно у тој мери и приступити. То би на практичном нивоу значило помозите детету описивањем, поређењем са неком храном коју су већ пробали или је воле, нека дете пипне храну или је само помирише за почетак и будите стрпљиви! Поштујте мале/необичне изборе и преференције вашег детета, као што је сендвич без корице итд. Учините оброк пријатним, опуштеним. Поред тога, свакако вам је потребна структура, што значи уобичајено време, седење за столом читаве породице, без дистрактора (тв, таблет, телефон, интернет). – објашњава Александра Бокун, оснивач центра АБЦ дете.
Уколико су у питању ектремни избирљивци свакако је добро обратити се стручњаку, који ће открити скривене узроке избирљивости, било да су сензорне или друге природе, и помоћи вам да их на адекватан начин превазиђете вежбама за столом и ван стола.