Драмски текстови за децу предшколског узраста

новембар 6, 2019

Душан Радовић

МАЗА

( На сцени обичан сто, столица и нешто од намештаја. Мајка са шољом за белу кафу у руци иде за дечаком који је избегава.)
МАМА: Па, узми сине, пробај мало! …
МАЗА: Нећу!
МАМА: А, зашто нећеш, лепи мој?
МАЗА: Нећу!
МАМА: Узми лепи мој, па да порастеш!…
МАЗА: Баш нећу да порастем!
МАМА: Добро ако нећеш… Онда ћеш стално да останеш мамин мали син…
МАЗА: Јес’ мали – па после стално да пијем млеко!…
МАМА: Па, узми мало, пробај . што си такав?…
МАЗА: Нећу!
МАМА: Узми сине, па да будеш в о ј н и к, к о њ а н и к!
МАЗА: Јес’, па да паднем с коња!…
МАМА: Их, да паднеш?… Нећеш да паднеш!…
МАЗА: Баш ћу да паднем – баш ћу да паднем !
МАМА: Па добро сине, што си такав? Узми мало млека… Знаш, то је од оне
ш а р е н е краве што смо је видели у селу!
МАЗА: Јесте, ти мени стално дајеш млеко од шарене краве…
МАМА: Па то је, сине, свеједно…
ЗОРАН: /долази/ Добар дан, здраво (Владо)!…
МАМА: Добро, ево Зорана… Па ће он све да попије.. Он воли млеко.
МАЗА: Ако – нек’ попије !
ЗОРАН: /прилази мајци/ Шта је то
МАМА: То је Владино млеко: Он неће да пије… Узми ти па попиј!
ЗОРАН: /узима шољу и пије/
МАЗА: /прво гледа радознало… кад види да Зоран стварно пије – почиње да
плаче…/ Јоооооој ! Попио ми млекоооо –/ уаааа …/ Сад нећу ни да
порестем… Ни да будем коњаник… Ни ништа… Јоооој…/ааа…/

ДВЕ РУКЕ

Душан Радовић

Учитељица: Децо, ставите руке на клупе… Сви…Петровићу, Љубице, Небојша…
Драган: Молим, учитељице…
Учитељица: Кажи, Драгане.
Драган: Молим, учитељице, а зашто треба да ставимо руке на клупе?
Учитељица: Хоћу да погледам да ли су чисте,да ли сте исекли нокте…
Драган: А да ли да покажемо обе руке или…
Учитељица: Шта – или?… Колико ти имаш руку?
Драган: Две.
Учитељица: Па што онда питаш?
Драган: Питам зато што ја имам само једну школску руку…
Учитељица: Само једну?
Драган: Јесте. Том школском руком ја пишем, цртам, окрећем листове…
Учитељица: А она друга?
Драган: Она друга је моја приватна рука… За кликере, за блато и уопште – за моје
лично играње.

ТАТА И ТЕЛЕФОН

ПРИПОВЕДАЧ:
Јоцин тата има два телефона. Један у предузећу, а други код куће. Једном је зазвонио телефон у предузећу – звао га је телефон од куће…
ЈОЦА: Татааа… Мама је отишла у град, а Миша плаче!…
ТАТА: Па, добро Јоцо… Шта ја ту могу…? Дај му звечку и чекај маму.

ПРИПОВЕДАЧ:
Слушалице су шкљоцнуле…
Опет је зазвонио телефон у предузећу – опет га је звао телефон од куће…
ЈОЦА: Тата… А, где је звечка?
ТАТА: Звечка је у колицима!
ЈОЦА: Али, није у коицима…
ТАТА: Онда је негде пала… Потражи је…

ПРИПОВЕДАЧ:
Слушалице су шкљоцнуле…
Опет је зазвонио телефон предузећу – опет га је звао телефон од куће…
ЈОЦА: Тата… Миша неће звечку!
ТАТА: Како неће…?!! Па, дај му нешто….

ПРИПОВЕДАЧ:
Слушалице су шкљоцнуле љутито… ! Телефони су сада ћутали…
Један је био љут, а други љут и увређен…
Онда је зазвонио телефон код куће… Звао га је телефон из предузећа…
ТАТА: Јоцо…. Зашто се не јављаш?! Шта је са вама?! Да ли Миша плаче?
ЈОЦА: Плаче…
ТАТА: А, шта ти радиш?
ЈОЦА: И ја ПЛАЧЕМ ….! (буаааа)

ЈЕДИ

Дечак,( буцко), седи за столом и руча… Мама стоји изнад њега и надгледа га…

ДЕЧАК: Сад је доста – више нећу!
МАМА: Мораш, мораш!…
ДЕЧАК: Полудећу! После ће ми бити мука! Нисам гуска што се кљука!
МАМА: Послушај ме… Схвати сине, да ме твоје здравље брине!
ДЕЧАК: Ја те молим!
МАМА: Шта ме молиш? Пази да се не разболиш! Постао си кост и кожа…
А, погледај, твој друг Божа… Зашто ти да будеш гори?
ДЕЧАК: О Божи ми не говори! Сви у његов стомак зуре! Постао је право
буре!
МАМА: Јесте да је дебељуца, али он од снаге пуца! А снага се храном стиче!
ДЕЧАК: Ма, не могу !
МАМА: Доста приче! Сад полако, и на миру – све што ти је у тањиру, да
поједеш!
ДЕЧАК: Сит сам! Чујеш?!
МАМА: Не вреди да протествујеш! Како кажем – тако ради ! Једи – да се не
охлади!
ДЕЧАК: /поједе један залогај / … Ето!
МАМА: Тааако! Сад кашику, за нашег деда-Жику…/дечак једе / Па за баку…
ДЕЧАК: Не могу…
МАМА: Ћути!… Да се бака не наљути!… Па за стрину…/једе/ Па, за ујну…/једе/ …
ВОЛИ ДЕТЕ МОЈУ КУЈНУ!
ДЕЧАК: /изнемогло/… па, за снају…
МАМА: И тако смо већ на крају…. Бићеш и ти мамин буцко… Кажи – јеси добло
луцко?
ДЕЧАК: /колута очима… штуца…./

НЕЋЕ УВЕК ДА БУДЕ ПРВИ

Дечак и девојчица се играју… Мама држи чинију – мути фил за колаче.
МАМА: Децооооо ! Дођитееее!
СИН: Ево ме мама…
КЋИ: Молим мама…
МАМА: Ко ће да полиже овај фил из чиније?
СИН: Ја ћу мама… Ја сам први рекао!
КЋИ: / увређено / Увек си ти први!
СИН: Ууу… ! Па викни ти прва. Ко је први – тај је победник!
МАМА: Добро, добро… Не свађајте се. Ево пола јабуке, што је остало…
СИН: Ја ћу мама… Ја сам први рекао!
КЋИ: Опет ОН ! НЕЋУ ! / дури се/ Зашто увек он?
СИН: Одмах кукаш… Нисам ти ја крив што с п о р о вичеш!
МАМА: Добро децо… А ко ће да иде да баци ђубре?
Тишина
Шта је сад? Шта је (име сина) ? Шта је (име кћерке) ?
СИН: Нећу да она ( или име) каже да увек ја први вичем.
Ето, пуштам је нека и она једном буде ПРВА !

ДВА КОЛАЧА

Два дечака се играју… Мама долази…Кад је угледа, дотрче до ње…
СИН 1: Мама, шта си нам донела ?
СИН 2: Мама, дај да видимо…
МАМА: Полако децо. Оборићете ме. Ево, донела сам вам колаче.
СИН 1: Их, само два…
МАМА: Теби један и бати један… Изволи…Изволи
СИНОВИ: /гледају колаче и вичу углас/ Нећу! НЈегов је већи !
МАМА: Добро, добро… Ако је већи, ви се мењајте.
Мењају се… Један почиње да једе, а други и даље гледа…
СИН 1: Мамаа… Нећу! НЈегов је већи ! Дала си му већи… Мамаааа…
МАМА: Ма, шта ти је. Како може да буде већи…?
СИН 2: Јесте ! Сигуран сам, знам да је већи!
МАМА: По чему знаш да је већи ?
СИН 2: По томе што се он н е б у н и и и не тражи да се заменимо…
МАМА: Да, да… Тако је то . У туђој руци увек је комад већи…

Разговори у трави *- збирка
(Луткарске игре)

Јадранка Чунчић-Бандов

ПУЖ И МИШ

Пуж: (долази до мишеве кућице певајући, а онда уздише): Ох, ох, ох, …
Миш: (провирује кроз прозор)
Ко то уздише сваког дана
крај мог мишјег стана?
Пуж: Опрости, нисам знао
да сам и данас овде стао.
Нешто као да ме вуче
у близину твоје куће.
Миш: / излази из кућице и прилази пужу /
Тако значи!
А што те то највише привлачи?
Пуж: Обузима ме срећа
гледајући твоју кућицу између цвећа.
Погледај моју, сувише је стара
и нема баш никаквог чара.
Миш: То теби не би требало да смета.
Сети се да си ти једини
који с кућом мож да шета.
Пуж: Истина, то је тако, али како да ми не смета
кад крај моје кућице нема ни једног цвета.
Миш: Да, то је стварно штета.
Дођи к мени, даћу ти семенку сунцокрета.
(Пуж певајуци улази у кућицу миша.)
Све наше невоље долазе отуда што нисмо спремни да умремо од глади.

ВЕТАР И ЛИСТ
Према причи Е. Бербић

НАРАТОР: Дува прохладан ветар јесењи…
ЛИСТ: Одлазим…
НАРАТОР: …Зашушта лист последњи на грани.
ВЕТАР: Куда?
ЛИСТ: Хоћу на земљу. Зову ме моји жути другови.
ВЕТАР: А зар ти није лепше да високо лепршаш, да се љуљушкаш….? Доле је
блатњаво, мокро, прљаво….
ЛИСТ: Није ми лепше… Овде сам усамљен.
ВЕТАР: Причаш којешта – љутну се ветар. – Ја читав свој живот дувам,
ломатам се, јурим, журим, хујим… Понекад завијам. Увек сам –
самцат. Да има неко са мном имао бих противника. А овако…
ЛИСТ: Није све тако!
НАРАТОР: … Прекиде га лист у хвалисању.
ЛИСТ: Тешко усамљенима и заборављенима.
НАРАТОР: Замисли се ветар прохладни, каснојесењи и призна сам себи:
ВЕТАР: Стварно је тако. Добро је сиротом жутом листу, он има хиљаде браће
на земљи и сви га радо чекају да им се придружи.
НАРАТОР: А њега – ветра – нема ко да пожели ни да му се обрадује. Тада он
предложи жутом листу на грани :
ВЕТАР: Буди ми друг, да нисам сам!
ЛИСТ: Не могу – одговори лист.
ВЕТАР: А зашто? Са мном би ти било увек лепо и забавно. Ишли бисмо тамо
где твоји другови никада нису били и неће ићи…
ЛИСТ: Не желим… Мени је боље доле, испод дрвета.
НАРАТОР: На то његово одбијање, ветар се разљути, јако дуну, и понесе лист на
земљу, под дрво. Гледајући га како пада, ветар је био тужан и
несрећан, као никад до тада.

ШУМСКО ОГЛЕДАЛО
/према истоименој песми / Босиљке ДУБЛЈЕВИЋ

ЗЕКА:
Ишо меда уз рецицу,
брао крушке за децицу,
у воду се загледао,
замумлао, побегао.

Спазила га веверица,
дугорепи лепотица,
насред пута истрцала
па питала:

ВЕВЕРИЦА:
– “Куда журиш, медведицу?
Да ли кога ловца виде,
ил ‘вукова цопор иде,
или, можда, шума гори? ”
ЗЕКА:
Медо дрхти, једва збори:

МЕДА:
“Тише, тише, веверице,
цуце река из шумице!
Баш је јутрос прогутала
једног меду сиротана,
у води му, ено, глава. ”

ЗЕКА:
Насмеја се веверица,
дугорепи лепотица:

ВЕВЕРИЦА:
– “Мора да си поспан био
када си се уплашио
од рецице, од бистрице,
где свак види своје лице:
меда-меду, зека-зеку,
веверица-веверицу,
а и сунце кад се роди
себе види у тој води. ”

ПАЗАР
према песми Ј.Ј. Змаја

ДЕЧАК: Добро јутро, стрина-Соко!
ДЕВОЈЧИЦА : Добро дошли, госпон-Ђоко!
… “Како, како?”
ДЕЧАК: Све полако-
Сиротиња раја.
“А имате л јаја?”
ДЕВОЈЧИЦА : Тога има доста.
ДЕЧАК: “А ми стекли госта.”
ДЕВОЈЧИЦА : Е па нека, нека;
А је л из далека?
ДЕЧАК: “Из Госпођинаца;
Но пошто су јајца? ”
ДЕВОЈЧИЦА : Два новчића јаје,
Тако се продаје.
ДЕЧАК: “О, ала сте скупи,
Ко ће то да купи! ”
ДЕВОЈЧИЦА : Е друкчије није.
ДЕЧАК: “Дајте јефтиније!”
ДЕВОЈЧИЦА : О, идите само,
ДЕЧАК: Ал да с ‘не ценка:
Три новчића пар,
Па готов пазар.
ДЕВОЈЧИЦА : “Хајде, кад велите.”
– А кол’ко желите? ”
ДЕЧАК: “Десет биће доста
За нас и за госта. ”
ДЕВОЈЧИЦА : Ал да вам се мати
И сестре не стиде,
Зато ћу вам дати
Још и једно приде.

Download (DOCX, 15KB)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама