Dramski tekstovi za decu predškolskog uzrasta

Dušan Radović

MAZA

( Na sceni običan sto, stolica i nešto od nameštaja. Majka sa šoljom za belu kafu u ruci ide za dečakom koji je izbegava.)
MAMA: Pa, uzmi sine, probaj malo! …
MAZA: Neću!
MAMA: A, zašto nećeš, lepi moj?
MAZA: Neću!
MAMA: Uzmi lepi moj, pa da porasteš!…
MAZA: Baš neću da porastem!
MAMA: Dobro ako nećeš… Onda ćeš stalno da ostaneš mamin mali sin…
MAZA: Jes’ mali – pa posle stalno da pijem mleko!…
MAMA: Pa, uzmi malo, probaj . što si takav?…
MAZA: Neću!
MAMA: Uzmi sine, pa da budeš v o j n i k, k o nj a n i k!
MAZA: Jes’, pa da padnem s konja!…
MAMA: Ih, da padneš?… Nećeš da padneš!…
MAZA: Baš ću da padnem – baš ću da padnem !
MAMA: Pa dobro sine, što si takav? Uzmi malo mleka… Znaš, to je od one
š a r e n e krave što smo je videli u selu!
MAZA: Jeste, ti meni stalno daješ mleko od šarene krave…
MAMA: Pa to je, sine, svejedno…
ZORAN: /dolazi/ Dobar dan, zdravo (Vlado)!…
MAMA: Dobro, evo Zorana… Pa će on sve da popije.. On voli mleko.
MAZA: Ako – nek’ popije !
ZORAN: /prilazi majci/ Šta je to
MAMA: To je Vladino mleko: On neće da pije… Uzmi ti pa popij!
ZORAN: /uzima šolju i pije/
MAZA: /prvo gleda radoznalo… kad vidi da Zoran stvarno pije – počinje da
plače…/ Jooooooj ! Popio mi mlekoooo –/ uaaaa …/ Sad neću ni da
porestem… Ni da budem konjanik… Ni ništa… Jooooj…/aaa…/

 

DVE RUKE

Dušan Radović

Učiteljica: Deco, stavite ruke na klupe… Svi…Petroviću, Ljubice, Nebojša…
Dragan: Molim, učiteljice…
Učiteljica: Kaži, Dragane.
Dragan: Molim, učiteljice, a zašto treba da stavimo ruke na klupe?
Učiteljica: Hoću da pogledam da li su čiste,da li ste isekli nokte…
Dragan: A da li da pokažemo obe ruke ili…
Učiteljica: Šta – ili?… Koliko ti imaš ruku?
Dragan: Dve.
Učiteljica: Pa što onda pitaš?
Dragan: Pitam zato što ja imam samo jednu školsku ruku…
Učiteljica: Samo jednu?
Dragan: Jeste. Tom školskom rukom ja pišem, crtam, okrećem listove…
Učiteljica: A ona druga?
Dragan: Ona druga je moja privatna ruka… Za klikere, za blato i uopšte – za moje
lično igranje.

 

TATA I TELEFON

PRIPOVEDAČ:
Jocin tata ima dva telefona. Jedan u preduzeću, a drugi kod kuće. Jednom je zazvonio telefon u preduzeću – zvao ga je telefon od kuće…
JOCA: Tataaa… Mama je otišla u grad, a Miša plače!…
TATA: Pa, dobro Joco… Šta ja tu mogu…? Daj mu zvečku i čekaj mamu.

PRIPOVEDAČ:
Slušalice su škljocnule…
Opet je zazvonio telefon u preduzeću – opet ga je zvao telefon od kuće…
JOCA: Tata… A, gde je zvečka?
TATA: Zvečka je u kolicima!
JOCA: Ali, nije u koicima…
TATA: Onda je negde pala… Potraži je…

PRIPOVEDAČ:
Slušalice su škljocnule…
Opet je zazvonio telefon preduzeću – opet ga je zvao telefon od kuće…
JOCA: Tata… Miša neće zvečku!
TATA: Kako neće…?!! Pa, daj mu nešto….

PRIPOVEDAČ:
Slušalice su škljocnule ljutito… ! Telefoni su sada ćutali…
Jedan je bio ljut, a drugi ljut i uvređen…
Onda je zazvonio telefon kod kuće… Zvao ga je telefon iz preduzeća…
TATA: Joco…. Zašto se ne javljaš?! Šta je sa vama?! Da li Miša plače?
JOCA: Plače…
TATA: A, šta ti radiš?
JOCA: I ja PLAČEM ….! (buaaaa)

 

JEDI

Dečak,( bucko), sedi za stolom i ruča… Mama stoji iznad njega i nadgleda ga…

DEČAK: Sad je dosta – više neću!
MAMA: Moraš, moraš!…
DEČAK: Poludeću! Posle će mi biti muka! Nisam guska što se kljuka!
MAMA: Poslušaj me… Shvati sine, da me tvoje zdravlje brine!
DEČAK: Ja te molim!
MAMA: Šta me moliš? Pazi da se ne razboliš! Postao si kost i koža…
A, pogledaj, tvoj drug Boža… Zašto ti da budeš gori?
DEČAK: O Boži mi ne govori! Svi u njegov stomak zure! Postao je pravo
bure!
MAMA: Jeste da je debeljuca, ali on od snage puca! A snaga se hranom stiče!
DEČAK: Ma, ne mogu !
MAMA: Dosta priče! Sad polako, i na miru – sve što ti je u tanjiru, da
pojedeš!
DEČAK: Sit sam! Čuješ?!
MAMA: Ne vredi da protestvuješ! Kako kažem – tako radi ! Jedi – da se ne
ohladi!
DEČAK: /pojede jedan zalogaj / … Eto!
MAMA: Taaako! Sad kašiku, za našeg deda-Žiku…/dečak jede / Pa za baku…
DEČAK: Ne mogu…
MAMA: Ćuti!… Da se baka ne naljuti!… Pa za strinu…/jede/ Pa, za ujnu…/jede/ …
VOLI DETE MOJU KUJNU!
DEČAK: /iznemoglo/… pa, za snaju…
MAMA: I tako smo već na kraju…. Bićeš i ti mamin bucko… Kaži – jesi doblo
lucko?
DEČAK: /koluta očima… štuca…./

 

NEĆE UVEK DA BUDE PRVI

Dečak i devojčica se igraju… Mama drži činiju – muti fil za kolače.
MAMA: Decooooo ! Dođiteeee!
SIN: Evo me mama…
KĆI: Molim mama…
MAMA: Ko će da poliže ovaj fil iz činije?
SIN: Ja ću mama… Ja sam prvi rekao!
KĆI: / uvređeno / Uvek si ti prvi!
SIN: Uuu… ! Pa vikni ti prva. Ko je prvi – taj je pobednik!
MAMA: Dobro, dobro… Ne svađajte se. Evo pola jabuke, što je ostalo…
SIN: Ja ću mama… Ja sam prvi rekao!
KĆI: Opet ON ! NEĆU ! / duri se/ Zašto uvek on?
SIN: Odmah kukaš… Nisam ti ja kriv što s p o r o vičeš!
MAMA: Dobro deco… A ko će da ide da baci đubre?
Tišina
Šta je sad? Šta je (ime sina) ? Šta je (ime kćerke) ?
SIN: Neću da ona ( ili ime) kaže da uvek ja prvi vičem.
Eto, puštam je neka i ona jednom bude PRVA !

 

 

DVA KOLAČA

Dva dečaka se igraju… Mama dolazi…Kad je ugleda, dotrče do nje…
SIN 1: Mama, šta si nam donela ?
SIN 2: Mama, daj da vidimo…
MAMA: Polako deco. Oborićete me. Evo, donela sam vam kolače.
SIN 1: Ih, samo dva…
MAMA: Tebi jedan i bati jedan… Izvoli…Izvoli
SINOVI: /gledaju kolače i viču uglas/ Neću! NJegov je veći !
MAMA: Dobro, dobro… Ako je veći, vi se menjajte.
Menjaju se… Jedan počinje da jede, a drugi i dalje gleda…
SIN 1: Mamaa… Neću! NJegov je veći ! Dala si mu veći… Mamaaaa…
MAMA: Ma, šta ti je. Kako može da bude veći…?
SIN 2: Jeste ! Siguran sam, znam da je veći!
MAMA: Po čemu znaš da je veći ?
SIN 2: Po tome što se on n e b u n i i i ne traži da se zamenimo…
MAMA: Da, da… Tako je to . U tuđoj ruci uvek je komad veći…

Razgovori u travi *- zbirka
(Lutkarske igre)

Jadranka Čunčić-Bandov

 

 

 

PUŽ I MIŠ

Puž: (dolazi do miševe kućice pevajući, a onda uzdiše): Oh, oh, oh, …
Miš: (proviruje kroz prozor)
Ko to uzdiše svakog dana
kraj mog mišjeg stana?
Puž: Oprosti, nisam znao
da sam i danas ovde stao.
Nešto kao da me vuče
u blizinu tvoje kuće.
Miš: / izlazi iz kućice i prilazi pužu /
Tako znači!
A što te to najviše privlači?
Puž: Obuzima me sreća
gledajući tvoju kućicu između cveća.
Pogledaj moju, suviše je stara
i nema baš nikakvog čara.
Miš: To tebi ne bi trebalo da smeta.
Seti se da si ti jedini
koji s kućom mož da šeta.
Puž: Istina, to je tako, ali kako da mi ne smeta
kad kraj moje kućice nema ni jednog cveta.
Miš: Da, to je stvarno šteta.
Dođi k meni, daću ti semenku suncokreta.
(Puž pevajuci ulazi u kućicu miša.)
Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi.

 

VETAR I LIST
Prema priči E. Berbić

NARATOR: Duva prohladan vetar jesenji…
LIST: Odlazim…
NARATOR: …Zašušta list poslednji na grani.
VETAR: Kuda?
LIST: Hoću na zemlju. Zovu me moji žuti drugovi.
VETAR: A zar ti nije lepše da visoko lepršaš, da se ljuljuškaš….? Dole je
blatnjavo, mokro, prljavo….
LIST: Nije mi lepše… Ovde sam usamljen.
VETAR: Pričaš koješta – ljutnu se vetar. – Ja čitav svoj život duvam,
lomatam se, jurim, žurim, hujim… Ponekad zavijam. Uvek sam –
samcat. Da ima neko sa mnom imao bih protivnika. A ovako…
LIST: Nije sve tako!
NARATOR: … Prekide ga list u hvalisanju.
LIST: Teško usamljenima i zaboravljenima.
NARATOR: Zamisli se vetar prohladni, kasnojesenji i prizna sam sebi:
VETAR: Stvarno je tako. Dobro je sirotom žutom listu, on ima hiljade braće
na zemlji i svi ga rado čekaju da im se pridruži.
NARATOR: A njega – vetra – nema ko da poželi ni da mu se obraduje. Tada on
predloži žutom listu na grani :
VETAR: Budi mi drug, da nisam sam!
LIST: Ne mogu – odgovori list.
VETAR: A zašto? Sa mnom bi ti bilo uvek lepo i zabavno. Išli bismo tamo
gde tvoji drugovi nikada nisu bili i neće ići…
LIST: Ne želim… Meni je bolje dole, ispod drveta.
NARATOR: Na to njegovo odbijanje, vetar se razljuti, jako dunu, i ponese list na
zemlju, pod drvo. Gledajući ga kako pada, vetar je bio tužan i
nesrećan, kao nikad do tada.

 

ŠUMSKO OGLEDALO/prema istoimenoj pesmi / Bosiljke DUBLJEVIĆ

ZEKA:
Išo meda uz recicu,
brao kruške za decicu,
u vodu se zagledao,
zamumlao, pobegao.

Spazila ga veverica,
dugorepi lepotica,
nasred puta istrcala
pa pitala:

VEVERICA:
– „Kuda žuriš, medvedicu?
Da li koga lovca vide,
il ‘vukova copor ide,
ili, možda, šuma gori? “
ZEKA:
Medo drhti, jedva zbori:

MEDA:
„Tiše, tiše, veverice,
cuce reka iz šumice!
Baš je jutros progutala
jednog medu sirotana,
u vodi mu, eno, glava. “

ZEKA:
Nasmeja se veverica,
dugorepi lepotica:

VEVERICA:
– „Mora da si pospan bio
kada si se uplašio
od recice, od bistrice,
gde svak vidi svoje lice:
meda-medu, zeka-zeku,
veverica-vevericu,
a i sunce kad se rodi
sebe vidi u toj vodi. “

PAZAR
prema pesmi J.J. Zmaja

DEČAK: Dobro jutro, strina-Soko!
DEVOJČICA : Dobro došli, gospon-Đoko!
… „Kako, kako?“
DEČAK: Sve polako-
Sirotinja raja.
„A imate l jaja?“
DEVOJČICA : Toga ima dosta.
DEČAK: „A mi stekli gosta.“
DEVOJČICA : E pa neka, neka;
A je l iz daleka?
DEČAK: „Iz Gospođinaca;
No pošto su jajca? “
DEVOJČICA : Dva novčića jaje,
Tako se prodaje.
DEČAK: „O, ala ste skupi,
Ko će to da kupi! “
DEVOJČICA : E drukčije nije.
DEČAK: „Dajte jeftinije!“
DEVOJČICA : O, idite samo,
DEČAK: Al da s ‘ne cenka:
Tri novčića par,
Pa gotov pazar.
DEVOJČICA : „Hajde, kad velite.“
– A kol’ko želite? “
DEČAK: „Deset biće dosta
Za nas i za gosta. “
DEVOJČICA : Al da vam se mati
I sestre ne stide,
Zato ću vam dati
Još i jedno pride.