„Poštovani roditelji, imali smo dojavu o bombi. Deca su u dvorištu, čekamo policiju.“
„Poštovani roditelji, ponovo je stigla dojava o bombi, ali je škola već pregledana i vratili smo se. Sve je u redu.“
„Poštovani roditelji, imamo dojavu o bombi i danas. Ko može, neka dođe po decu, ko ne može, sačekaće u dvorištu.“
Ovako, poslednjih dana, izgledaju roditeljske Vajber grupe u Beogradu.
(A u centru grada imate i male škole koje nemaju dvorišta dovoljno velika da u njih stanu svi đaci… Pitam se, kako njihova evakuacija izgleda?)
Nema „neka deca ponesu sutra kartone i kolaž papir, pravićemo Deda Mraza“. Nema čak ni „molim vas ko nije poslao saglasnost za rekreativnu, neka pošalje do sutra“.
Jer je besmisleno razmišljati o novogodišnjem maskenbalu ili planirati bilo šta ako ne znamo kad će deca sledeći put u žurbi morati da izađu iz svojih učionica.
Ludilo ne prestaje, a mi kao da smo na sve to već oguglali. Pogledamo poruku na Vajberu, prevrnemo očima, bacimo neki komentar na grupu i nastavimo dan po planu. I sutra, ponovo. U vestima, smiruju nas da su pronašli one koji to rade. Juče su ih identifikovali. Danas, ponovo dojave. Ponovo deca u dvorištima. Ponovo se nastavnici pitaju ima li razloga da uopšte dolaze sutra na posao i šta rade u tom besmislu. Ponovo se roditelji pitaju da li je uopšte bezbedno da dete pošalju u školu ili da čekaju da ovo ludilo već jednom stane. Nekoliko opravdanja od pedijatra će valjda pokriti sve to.
A oni kojima ni to nije rešenje, već su im deca u školi od 8 do 17? Oni mogu svakog dana, ponovo, da se nadaju da je još jedna lažna dojava. Da se NADAJU da im samo neko iz zabave maltretira decu, svakodnevno. A da mi već nedeljama ne znamo ni ko ni zbog čega.
Postoji li makar jedan roditelj koji se nije nijednom zapitao – a šta ako jednom ne bude lažna dojava? Šta ako oni koji šalju pretnje, osokoljeni time što niko ne uspeva da ih zaustavi, pomisle da s reči pređu na dela?
I dok se političari međusobno prepucavaju ko i zašto sve to radi, svaljujući krivicu jedni na druge, mi – gledamo. Tako smo naučeni. Da ćutimo dok „pametniji“ govori i radi. Da se ne mešamo. Da gledamo svoja posla. Neko će to već rešiti.
A deca? Oni gledaju NAS. Gledaju kako sve to ravnodušno posmatramo, cokćemo i čudimo se. Vraćaju iz škole punih kutija od užine jer su u brzini evakuisani i nisu stigli ni doručak da ponesu sa sobom. A mi odmahujemo glavama. I sutra će otići opet u školu, pa ako opet bude dojava o postavljenoj bombi, oni će samo prevrnuti očima, možda se malo obradovati jer nema kontrolnog danas i izaći u dvorište da čekaju. I tako smo dobili decu koja ne reaguju na dojave o bombama.
A krug normalizovanja nenormalnog se nastavlja dalje. Jer smo naučeni da nas se ništa ne tiče.