„Поштовани родитељи, имали смо дојаву о бомби. Деца су у дворишту, чекамо полицију.“
„Поштовани родитељи, поново је стигла дојава о бомби, али је школа већ прегледана и вратили смо се. Све је у реду.“
„Поштовани родитељи, имамо дојаву о бомби и данас. Ко може, нека дође по децу, ко не може, сачекаће у дворишту.“
Овако, последњих дана, изгледају родитељске Вајбер групе у Београду.
(А у центру града имате и мале школе које немају дворишта довољно велика да у њих стану сви ђаци… Питам се, како њихова евакуација изгледа?)
Нема „нека деца понесу сутра картоне и колаж папир, правићемо Деда Мраза“. Нема чак ни „молим вас ко није послао сагласност за рекреативну, нека пошаље до сутра“.
Јер је бесмислено размишљати о новогодишњем маскенбалу или планирати било шта ако не знамо кад ће деца следећи пут у журби морати да изађу из својих учионица.
Лудило не престаје, а ми као да смо на све то већ огуглали. Погледамо поруку на Вајберу, преврнемо очима, бацимо неки коментар на групу и наставимо дан по плану. И сутра, поново. У вестима, смирују нас да су пронашли оне који то раде. Јуче су их идентификовали. Данас, поново дојаве. Поново деца у двориштима. Поново се наставници питају има ли разлога да уопште долазе сутра на посао и шта раде у том бесмислу. Поново се родитељи питају да ли је уопште безбедно да дете пошаљу у школу или да чекају да ово лудило већ једном стане. Неколико оправдања од педијатра ће ваљда покрити све то.
А они којима ни то није решење, већ су им деца у школи од 8 до 17? Они могу сваког дана, поново, да се надају да је још једна лажна дојава. Да се НАДАЈУ да им само неко из забаве малтретира децу, свакодневно. А да ми већ недељама не знамо ни ко ни због чега.
Постоји ли макар један родитељ који се није ниједном запитао – а шта ако једном не буде лажна дојава? Шта ако они који шаљу претње, осокољени тиме што нико не успева да их заустави, помисле да с речи пређу на дела?
И док се политичари међусобно препуцавају ко и зашто све то ради, сваљујући кривицу једни на друге, ми – гледамо. Тако смо научени. Да ћутимо док „паметнији“ говори и ради. Да се не мешамо. Да гледамо своја посла. Неко ће то већ решити.
А деца? Они гледају НАС. Гледају како све то равнодушно посматрамо, цокћемо и чудимо се. Враћају из школе пуних кутија од ужине јер су у брзини евакуисани и нису стигли ни доручак да понесу са собом. А ми одмахујемо главама. И сутра ће отићи опет у школу, па ако опет буде дојава о постављеној бомби, они ће само преврнути очима, можда се мало обрадовати јер нема контролног данас и изаћи у двориште да чекају. И тако смо добили децу која не реагују на дојаве о бомбама.
А круг нормализовања ненормалног се наставља даље. Јер смо научени да нас се ништа не тиче.