Дрво има срце – поучна прича

Било једном једно стабло и вољело малог дечака. Сваког би дана дечак долазио и скупљао лишће, сплео га у круну и играо се краља шуме. Пењао се уз дебло, љуљао на гранама и јео јабуке. Играли би се скривача, кадdrvo usamljeno би се уморио заспао би у његову хладу. Волио је дечак стабло, јако га је волио. И стабло је било сретно.
Пролазиле су године. Дечак је одрастао. Стабло је често било само.
Једног дана дође Дечак стаблу, а оно му рече:
– Дођи Дечаче, дођи и попни се уз моје дебло и прољуљај се на мојим гранама, наједи се јабука, играј се у мом хладу и буди сретан.
– Превелик сам да се верем и играм – одговори дечак. – Желим свашта куповати и забављати се. Желим имати много новаца. Можеш ли ми га ти дати?
– Жао ми је – одврати стабло – ја новаца немам. Имам само лишће и јабуке. Узми моје јабуке, дечаче, и продај их у граду. Тако ћеш зарадити новац и бити сретан.
Дечак се попне на стабло, набере јабука и однесе их. Стабло је било сретно.
Али дечак дуго није долазио…и стабло је било тужно. А онда се једног дана дечак врати.
Стабло задрхти од радости и проговори: – Дођи дечаче, узвери се на моје дебло, прољуљај се на мојим гранама и буди сретан.
– Превише сам запослен да се верем по стаблима – рече дечак. Желим кућу, да ме чува од хладноће. Желим се оженити и имати децу, и зато ми треба кућа. Можеш ли ми је ти дати?
– Немам ја куће – одговори му стабло. – Моја кућа је шума, али можеш одрезати моје гране и саградити кућу. Тада ћеш бити сретан.
И дечак одреже стаблу гране те их однесе да би саградио себи кућу. И стабло је било сретно.
Али дечак дуго, дуго није долазио. А кад се вратио, стабло је од силне радости једва проговорило.
– Дођи, дечаче – прошаптало је – дођи и поиграј се.
-Превише сам стар и тужан за игру – одговори ђечак. – Желим лађу која ће ме однети далеко одавде. Можеш ли ми је дати?
– Одсеци моје дебло и сагради лађу – рече му стабло. – Моћи ћеш отпловити далеко….и бит ћеш сретан.
И дечак посече дебло. Сагради лађу и отплови.
И стабло је било сретно. Али не истински сретно.
Након много временадечак се поновно врати.
– Опрости ми, дечаче – проговори стабло – више ти немам што даровати. Јабука више немам.
– Зуби су ми преслаби за јабуке – одврати ђечак.
– Грана више немам – настави дрво – не можеш се више на њима љуљати.
– Престар сам да се љуљам на гранама – рече ђечак.
– Дебла више немам – опет ће стабло. – Не можеш се пењати.
– Преуморан сам за пењање – одговори ђечак.
– Жао ми је – уздахне стабло. – Волео бих да ти могу нешто дати….али ничега немам. Сад сам само стари пањ. Жао ми је….
– Више ми не треба много, само мирно место да седнем и одморим се. Врло сам уморан.
– Па – проговори стабло протежући се увис што је више могло – знаш, за седење и одмор и стари ће пањ бити добар. Дођи, дечаче, седни. Седни и одмори се.
Дечак тако и учини.
И стабло је било сретно
Схел Силверстеин