Приближава се крај школске године, и као и обично, креће хорор.
Мање-више, ситуација је иста у читавој Србији. Систематски притисак на наставнике и директоре – што од родитеља што од деце – да се „дају“ оцене. Најчешће прелазне, али сваке године амбиције расту, па се више нико не задовољава прелазним оценама. Оно што се дешава у школама, слободно могу да кажем, равно је организованом криминалу. Све је разрађено – почев од посредника до механизма који има за циљ да „сломи“ наставника и да га примора да се сагласи са оценом коју је ученик, родитељ или неки „моћник“ зацртао – дакле, сви они боље знају од наставника коју оцену ученик заслужује.
Саблажњава се Србија, ових дана, над незнањем фармера (тријумф примитивизма и медиокритета), а када би бар један новинар присуствовао испитивању ученика (наравно, оних ученика који пристану да одговарају, јер већина не жели да одговара већ да „добије“ оцену), вероватно би се Србија скандализовала. Које лицемерје – скандализују се исти они родитељи који прете наставницима, и исти они ученици који верују да је роман „На Дрини ћуприја“ написао Петар Петровић Његош. Политички моћници, који „мисле“ да није баш много важно што ученик четврте године друштвено-језичког смера не зна да у српском језику постоји десет врста речи, уцењују директоре блокадом рачуна уколико се оцене не поправе, али то и не изненађује, јер већина тих политичара не разликује придев од именице, па шта ће им остале врсте речи.
Дакле, првог септембра је већ зацртан успех ученика – да се не лажемо, Петар Петровић, син доктора Марка Петровића, јер је син доктора, мора да буде одличан. Марко Марковић, отац му је опасан тип, не сме да има јединице… Све између је једна обична лагарија и игра – ми се играмо школе, да се исправим – поигравамо, јер је игра плод духа и креативности, а поигравање плод моралног посрнућа, бахатости и безобразлука.
Није велико изненађење што ученици притискају, што родитељи прете, али свакако јесте фрустрирајуће што у читавом поигравању учешће узимају и колеге, такође, просветни радници. То је поражавајуће. Донекле разумем оне који се због страха повлаче, или оне који су директно уцењени радним местом, али нису они највећи проблем. Јавила се нова фела међу просветарима – „трговци оценама“ – њихова филозофија је танте за танте. Све се то ради на један крајње перфидан начин – осмишљена је читава акција до детаља. Све поприма димензије „фаустовског договора“ између колега и родитеља. Родитељи ће служити наставнику током читаве године, а он њима на крају школске године. Ако у читавој причи постоји иоле мудрости, мудрији су родитељи – по правилу, они склапају договор са колегама који имају неку „флеку“ – не држе часове, не предају, склони су скандалима, тачније – непрофесионално обављају свој посао. Дакле, „флека“ мора некако да се испере – поправљње оцена је најбољи „Вениш“.
Сви то знају – колеге, директори, ученици – а сви ћуте. Колеге из лажне колегијалности, директори ради „мира у кући“, ученици из страха, јер „наставник је наставник“, а са друге стране – ако чини другим ученицима, учиниће и њима – па је линија мањег отпора природна логика коју ученици следе.
Чему онда скандал око фармера, навијача и премијерове изјаве – све је то део наше српске традиције, кава нам је традиција – таква ће нам бити и будућност. Ми смо школовали те медиокритете, они су слика и прилика нашег образовног система у коме је основни кредо — снађи се.
И да се разумемо, не пишем овај текст да бих ламентирао над судбином просветних радника због несношљивог притиска, већ због оних ученика који још увек верују да је знање бренд, има таквих – сигуран сам, ја их познајем, само су скрајнути, о њима се не прича, јер је и то део наше традиције.
Дакле, драги ученици, подигните свој глас – можда вас неко и чује, немојте се никако угледати на наставнике, ми смо кукавице, фолиранти, ђоновци, несловесна бића. Ми смо вас довели у овакву ситуацију, све смо вас изједначили и обезличили. Немојте пристајати на непотизам и на ћутање зарад ћифтанских интереса – будите барем ви мислећа бића ако ваши наставници нису – не дозволите да од вас направе послушне следбенике испраних мозгова.
Душан Благојевић
Извор: blog.b92.rs