„Џабе ће тата ићи и претити ако ти опет на контролном оставиш папир празан!“

„Дарко, ’ајмо још мало, остала су ти још само три задатка. Сутра ти је контролни, немој одмах у септембру да убрљаш оцену.“ Синиша је био уморан. Тужно је погледао Ану, као да је од ње очекивао да на неки магичан начин учини да се Дарко сконцентрише.

„Не могу више. Радимо већ три сата! Имајте милости!“ запомагао је Дарко.

„Разумемо ми то, љубави, али хајде још ова три задатка, и готов си за данас.“ Ана га загрли, покушавајући да смири ситуацију која је претила да ескалира у сукоб. Знала је да је свађа све извеснија што дуже траје учење. Сви су постајали нервозни, и једна погрешна реч је могла довести до експлозије.

„Хајде да завршимо још ово, сад ће да дођу баба и деда, знаш да не смеју да виде да радимо са тобом! Тачно би ме у топ ставили!“ Синиша је покушао свим средствима да намоли сина да заврши обавезе.

„Не могу! Ово је тешко! Нису нормални шта траже од нас!“ Дарку су се појавиле сузе у очима.

„О, не, опет ћеш да плачеш! Па, не можемо сваки пут учење завршавати у сузама!“ рече Ана, једва се суздржавајући да и сама не заплаче.

„Лако је теби да причаш, заборавила си како је ићи у школу!“ Дарко је сад већ јецао. Спустио је главу на сто, и сузе су се сливале на његову свеску. „И најбоље да урадим, неће ми дати више од тројке. Рекао сам вам већ да ме жена мрзи!“ говорио је бришући нос и очи длановима.

„То ћемо решити, тата иде у четвртак на отворена врата. Али, да би могао да те брани, мораш и ти да урадиш оно што је до тебе. Џабе ће тата ићи и претити ако ти опет на контролном оставиш папир празан!“ покушала је Ана да га уразуми.

„Дижи главу и идемо. Јеси мушко или ниси?! ’Израчунај силу која делује на тело ако је маса тела пет килограма а убрзање….’“

Синишу прекиде дуго звоно на вратима.

„Ето, рекао сам ти да ће доћи баба и деда, и види у ком стању ће те затећи! Још ће сад деда да ми одржи предавање о васпитању и кренуће са причама како смо тетка и ја…“ Синиша је тачно знао шта ће му отац рећи, и желео је то да избегне. „Ана, склањај све са стола, наставићемо чим оду! Не смеју да провале!“ Бесно је устао и отворио врата. Сву своју снагу је уложио у то да изгледа као да је све нормално. За то време Ана обема рукама скупи књиге, оловке, папире, све трагове учења са Дарком. Брзо развуче први столњак који јој се нашао под руком.

„Хеј! Стигли сте!“ рече Синиша и загрли родитеље. „Уђите…“ На брзину је погледао сто, и одахнуо кад је видео да је Ана успела да прикрије трагове злочина.

„Где си, делијо!“ грмну Момчило чим је видео Дарка.

„Ево“ рече Дарко, бришући нос.

„Устани да поздравиш баку и деку“ тихо му дошапну Ана. Дарко невољно устаде.

„Здраво!“ процеди и махну им, а затим без речи оде у собу и затвори врата.

Момчило и Даница се погледаше, свесни да се нешто дешава.

„Је л’ неки проблем… Мисли, нисмо одабрали прави моменат?“ упита Даница Ану.

„Ма… Тинејџери, шта да Вам причам, имали сте двоје!“ Ана је успела да одглуми осмех. „Седите… Све је у реду“ рече, потпуно свесна да ништа није у реду, и да скоро неће бити у реду. ’Сад ако заседну као обично, нећемо имати времена да спремимо физику, и ето кеца на самом почетку школске године. Само су ми они фалили!’ размишљала је.

„Је л’ неузвраћена љубав, или лоше оцене у школи?“ насмеја се Момчило. „Ни Синиша није нешто волео да учи, али то је решавала петокрака“ насмеја се, показујући широко раширених пет прстију десне руке. „Узмем књижицу од разредне, погледам оцене и неоправдане, реши петокрака шта треба, и идемо даље!“

„Богами, добро је памтим, још ми бриде образи!“ рече Синиша. Било му је доста свега, и упињао се да води наизглед опуштен разговор са родитељима.

„Видим, много ти фали!“ рече Момчило седајући.

„Е, ја сам злато био за овог нашег билмеза!“ рече Синиша.

Ана је била очајна. Није волела да чује критике на рачун сина, али полако је губила наду да ће од њега нешто бити. Непланирано је отворила душу, и рече држећи се за главу: „И Синиша и ја радимо са њим сваког дана, али џабе. И идемо код свих наставника, и боримо се за сваку оцену, али никаква вајда. Једва има врлодобар успех!“ рече Ана док јој је глас подрхтавао. Синиша је пресече погледом, и она у секунди схвати шта је урадила.

„Како мислиш радите са њим? Шта радите?“ збуњено упита Даница.

„Ма, пусти то, мама. Шта ћете да попијете?“ покуша Синиша да промени тему, шутирајући Ану испод стола. ’Она стварно није нормална!!! Сто пута сам јој рекао да им то никад не говори и види сад! Готов сам!’ размишљао је.

„Мислиш, учите са њим? Са момком од… тринаест… година?“ у неверици упита Момчило.

„Ма, овако пред контролни само. Пусти то, мука ми је више од школе, тек што је почела нова школска година, а већ проблеми. Него, добио сам много добру шљиву из Ариља. Матори, хоћемо?“ глумио је Синиша весеље.

„И, идете код наставника? Је л’ вас зову да дођете, или…?“ упита Даница.

„Па, и кад зову идемо… и иначе, кад има неки… проблем… али не често… Само тако… кад је неки велики проблем… Не можемо пустити дете да се бори, кад је нека неправда… на пример… Ма, да вас не давимо…“ замуцкивала је Ана. Није знала како да се извуче из ове ситуације. Знала је да је забрљала, и да ће јој још додатно Синиша одржати предавање кад гости оду!

Синиша је држао флашу у рукама и чекао да се отац изјасни. „Може?“

„Ма, може… Свеједно…“ рече Момчило, жалећи што је уопште дошао. „Не бих да вам делим савете… али… ето, само да питам, зашто, мислим, зашто учите са њим? Зашто га не пустите да сâм…“

„Јао, тата, баш ти хвала! Тога се нико није сетио… ’Зашто га не пустите?’ Све то делује једноставно… Да ли мислиш да ми је лакше да радим са њим него да одмарам увече после напорног радног дана?“ Синиши уопште није било стало да одговара на очева питања.

„А, где си то научио, магарче један? Јесам ја радио са тобом? Или мама? Јесмо ми ишли у школу да се убеђујемо са наставницима?“ Момчило је повисио глас.

„Ишли смо на родитељске, али овако – никад!“ додала је Даница.

„Је л’ ти завршаваш школу, по други пут, или он? И, до када ћете учити са њим? Хоћете ли и на факултету да га испитујете пред испит?“ Момчило је био згранут. И даље није могао да поверује у шта се претворио његов син. „Питам те лепо, кад сам ја учио са тобом?“

„Друго је то време било, и ја сам био другачији…“ рече Синиша.

„Шта си био другачији? Паметнији је од тебе десет пута.“ рече Момчило.

„И лепши!“ убаци се Даница.

„Много смешно… Причате, а немате појма шта од њих траже, и како се према њима понашају… Они мрзе ту децу! Ти људи мрзе свој посао, мрзе цео свет!“ рече Синиша.

„Стварно су грозни… Не бисмо ми ишли да се свађамо са њима да не морамо! Кад већ разредна неће ни прстом да мрдне, морамо сами! Очекују од деце да уче по цео дан!“ рече Ана.

„А, шта би друго требало да раде? Да боду у оне своје телефоне? И кад дође код нас, једном у два месеца, већ после три минута вади телефон и нешто куцка!“ бесно рече Момчило.

„Наравно да ће да уче. И ми смо учили. И ви сте учили. Шта је ту чудно?“ рече Даница.

„Али, данашњи наставници су другачији. Нити им предају, нити их нормално питају, ништа им не објасне, деру се на њих, и само тестови, тестови, па то није у реду!“ рече Ана.

„А, откуд ти то знаш?“ упита је Момчило.

„Па, питајте Дарка ако мени не верујете.“ одговори Ана.

„Ја да сам тако питао Синишу и Милену, не би они много далеко догурали. Јесте ли ви, људи, нормални? Шта радите? Где сте то видели?“ Момчило је имао стотине питања. Био је збуњен. „Је л’ сви то данас тако, или сте само ви полудели?“

„Тата, нормално је да се ради са децом, наравно да сви раде! И ко каже да не ради са децом – лаже. Не може дете само да заврши школу! Чак и наставници инсистирају да се укључимо!“ рече Синиша.

„И, ко преузима заслуге за оцене на крају године?“ упита Момчило.

„Молим те, тата, пусти ту причу. Нисмо се дуго видели, нећемо ваљда о Дарковој школи да причамо? Знам добро зашто ти никада нисам причао да учимо са њим!“ уморно рече Синиша.

„Само ми реци где сте то видели! Да ли познајете људе у својој генерацији са којима су родитељи учили? Или којима су родитељи ишли у школу да се свађају са наставницима? Који је то стил васпитавања, објасни ми, молим те!“ рече Момчило. „Школа је била твоја обавеза, и ми са тим нисмо имали ништа. Наше је било да ти купимо књиге, свеске, обућу, одећу…“ Момчило је набрајао на прсте своје обавезе, али Синиша је престао да слуша. Понајмање је желео да до овога дође. ’Кад оду свашта ћу јој рећи. Како им је подлетела, као гуска! Сад ће тирада трајати до поноћи, Дарко ће заспати, и ништа од физике!’ размишљао је Синиша. ’Сад ће и прича како је промашио школу кад је ишао на мој родитељски!’

„…и они прозивају децу, и нема твог имена. И ја кажем, ’Нисте прочитали мог сина, Синишу Коњикушића!’ а он мени, ’Ми таквог немамо! Да није требало да одете у Шесту гимназију?’ Ја кажем, ’Па, зар ово није Шеста гимназија?’…“ причао је Момчило са осмехом на лицу.

„А он теби, ’Не, ово је Геодетска школа’… Чули смо ову причу, чекај да размислим, око две хиљаде пута!“ био је циничан Синиша. „Разумем – није те занимала моја школа. И, шта хоћеш да кажеш? Да смо дебили? Добро, дебили смо. Хоћеш сад ракију?“

„Нисам рекао да сте дебили. У ствари, ти јеси, али Ана није“ покуша Момчило да смири ситуацију.

„Где је Дарко, богати, хоће ли се појавити уопште?“ упита Даница. „Не виђамо га више уопште!“ рече вадећи чоколаду из ташне.

„Сад ћу ја да видим, само полако ћу, да га не изнервирам додатно. Ионако је на ивици са живцима.“ рече Ана, изу папуче, и полако, на прстима, приђе Дарковој соби. Готово нечујно је притисла кваку, и одшкринула врата, а затим их једнако тихо и затворила.

„Игра игрицу на компјутеру, ставио је слушалице, и није чуо кад сам ушла. Хвала Богу, не плаче више.“ шапутала је. „Баш сам се бринула. Нека се мало опусти… Не замерите, воли он вас, али тешке су ово године, и тешка је школа, и све је тешко…“

Момчило и Даница се погледаше.

’Мој син је идиот’ помисли Момчило. ’А ни снаја није ништа боља!’

Знате како ћемо“ рече Даница. „Хајде да вас оставимо да завршите ту хемију или физику, шта већ треба, па да се видимо неки други пут. Можете ви да дођете код нас, можда је тако боље. Дођите кад будете имали времена…“ рече и устаде.

„Ма, где ћете већ, тек што сте дошли!“ рече Ана, а у себи помисли, ’Хвала Богу, само нека иду, можда и успемо да га намолимо да уради још ових неколико задатака.’

„Нека… Боље тако…“ рече Момчило. „Ћао, делијо“ довикну у правцу Даркове собе, знајући да одговора неће бити.

„Пренећу му да сте га поздравили, и даћу му чоколаду, да га не прекидамо сад, само да се мало смири, и да скупи снаге за рад вечерас…“ рече Синиша, знајући да ово није крај – отац, а вероватно и мајка, сутра ће га позвати да додатно елаборирају целу ситуацију. Дуго чувана тајна је откривена, и сад мора бити спреман на ишчуђавања, савете и анализе које је тако желео да избегне.

Момчило га загрли. „Видимо се ових дана“, рече, а затим му шапну, „Не заборави да му обришеш гузу кад буде ишао у WC“ и потапша га по рамену.

„Само ме ти завитлавај, лако је теби…“ рече Синиша примајући низак ударац.

„Доћи ћемо ових дана, немојте се љутити, ово је, ето, изузетно…“ рече Ана, схватајући да џабе прича. Момчило и Даница већ су ушли у лифт.

Аутор: Маја Бугарчић