Biti učitelj nije lak posao. Ali, izabrati ovo zanimanje znači ne samo izabrati da decu učite slovima i brojevima. Učitelj je neko čije srce kuca za decu. Neko ko posmatra, uočava, reaguje, brine. Neko ko svaku generaciju isprati verujući da se jedna takva više nikad neće ponoviti.
Jedna učiteljica koju jako dobro poznajem na početku svoje karijere bila je vrlo stroga. Zahtevala je red, rad i disciplinu i bila ponosna što se na njenim časovima ni muva ne čuje. Danas, 25 godina kasnije, na njenim časovima deca su i dalje poslušna, ali ne zato što je se plaše, već zato što s njima puno razgovara. Svakog od njih poznaje. Sećam se da mi je, kad sam je pitala kako se tako promenila, rekla: „Ja se trudim da ih upoznam, ali ne znam šta svako od njih nosi na duši. Možda neki veliki teret. Treba li i ja da im dodajem još jedan?“.
Ne, učiteljica nije mama. A škola nije kuća i ne može da zameni porodicu. Ali onoj deci koja nemaju tu sreću da imaju dobre roditelje ili čiji roditelji čine onoliko koliko mogu, a ipak nedovoljno, škola mora biti oslonac. Bez oslonca, ova deca će posrnuti. Neki na svoju štetu, a neki i na štetu svih oko sebe.
Pogledajte priču o predrasudama, velikodušnosti, kazni, razumevanju i ljubavi. Ali nemojte bez maramica.