Како можемо очекивати да малишан буде самосталан ако мама све ради уместо њега? Док иде у вртић, она га скида и облачи, у основној школи му пакује књиге, а у старијим разредима купује уџбенике и свеске! А ако су код куће бака и дека, дете не обавља било какве кућне послове, нити одлази у набавку.
А онда родитељи свога практично одраслог чеда кукају: наша миљеница је по цео дан код куће, а ни кромпир не уме да ољушти, а син не уме ни ђубре да баци. Али пре него што почнете да се вајкате и оптужујете децу за лењост, осврните се на властито понашање. Психолози тврде да смо за то што наш потомак не уме ништа да уради самостално криви управо ми, родитељи.
„Не дирај ђубровник, испрљаћеш се!“
Први пут дете добија пацке за самосталност већ са две-три године: онда кад у стану имитира оно што раде одрасли. Узима ђубровник и метлу, или сунђер за судове, или крпу у купатилу… И истог часа чује: „Не дирај, испрљаћеш се, поломићеш, испашће ти…“
Прочитајте и: Шта је улога родитеља, а шта учитеља у васпитању деце
Ипак може и другачије. Дозволите детету да помогне мами у кућним пословима. Наравно, у том узрасту не можете да оставите дете само и пустите га да вам, на пример, опере судове. Морате да пазите да малишан не падне, да нешто не проспе или не разбије, а док пере судове нагнуто над судоперу, морате да будете крај њега да се не опече на врелу воду или не разбије тањир.
У том раном узрасту деца воле да раде све што раде одрасли, а родитељима се пружа сјајна прилика да му те свакодневне радње пређу у навику. Зато му, рецимо, купите малу метлу и научите га да почисти мрвице испод стола после доручка или сложи судове у судоперу после оброка. Јер, већ са две године малишан је у стању то да уради. Он такође може да поспреми играчке, сложи своју одећу, а уз помоћ одраслих научиће и да се скида и облачи.
Прочитајте и: Осам катастрофалних грешака које родитељи праве
„Ја ћу да те обучем, тако је брже!“
Учење самосталности је дуг процес. Родитељима је често лакше да много тога ураде уместо детета. На пример, док ујутру журимо на посао немамо времена да чекамо док наш мезимац својим неспретним прстићима закопча свако дугме. Ако му дозволимо да сам опере своје сокнице, мораћемо накнадно да их „доперемо“. Ипак, излаз постоји. Почните да се облачите раније, спремите одећу која се навлачи преко главе и нема досадне дугмиће, сокнице оперите заједно, а кад пере судове, вежите му кецељу.
„Још си мали!“
Не постоје строга правила када и шта дете треба да ради само. Међутим неке етапе одрастања код свих малишана дешавају се у приближно истом узрасту. Тако се рецимо са пет година већина облачи сама, а око четвртог разреда, сами се враћају кући из школе. Веома је значајно да на време „пустите“ децу. Ако то не урадите, могуће су тешкоће са социјализацијом. А ако дете не уме да комуницира с одраслима, или да нађе пут до биоскопа и пређе улицу, то је озбиљнији проблем од неспособности да веже пертле.
Учимо да будемо одрасли
Самосталност је пре свега одговорност, тврде психолози. Учећи дете самосталности, учите га да сноси одговорност за своје речи и поступке. Можда му неће све полазити за руком одједном, јављаће се грешке, закашњења, неуспеси – али то су неизбежне етапе одрастања и сазревања.
– Направите оквирни списак обавеза детета. Ако вам је тешко да се одлучите, погледајте шта умеју да ураде његови вршњаци.
– Не копирајте слепо решења других родитеља. Сваки малишан има свој темпо развоја, а свака породица своје обичаје и навике.
– Пожељно је да неке самосталне „акције“ дете предузима заједно с другарима. На пример, да иде на часове језика или у музичку школу с другом или другарицом, а не са баком.
– Не заборавите да са проширивањем круга обавеза, проширите и дететова права. Како ћете му у противном показати да је постало бар мало самосталније?
– Сваки следећи нови корак ка самосталности треба да буде пропраћен лекцијом из безбедности. Судови се перу тако да се не разбију, улица се прелази само на зелено светло и на пешачком прелазу…
Извор: www.ringeraja.rs