Na našu adresu stigao je iskreno napisan tekst naše koleginice iz Užica. Prenosimo ga u celini.
„Predajem fiziku i hemiju u školi u kojoj su deca štrajkovala i koja je zbog toga dospela u žižu javnosti. Godinama unazad naši učenici i škola osvajaju prva mesta na republičkim takmičenjima u svim obrazovnim profilima u sva četiri naša područja rada, što medijima nikad nije bilo interesantno, ali se zato ovih dana kamere nalaze u zbornici, u hodnicima, ispred škole… Nije više vest da su nastavnici u štrajku, nije vest ni da su nastavnici sa svojim učenicima, “pomoću štapa i kanapa“ postigli neki uspeh, ali je zato udarna vest kada učenici izađu iz škole protiveći se haosu koji je nastao posle naredbe (našeg?!) ministra da se obavezno zvoni na 45 minuta, a (neposlušni) nastavnici kazne dodatnim umanjenjem plate.
Došlo je vreme da deca kojima je mesto u klupama, a ne u političkim ili socijalnim previranjima, nama održe lekciju. Kažu, lekcija je o jedinstvu:
„Dogovorite se hoćete li pola sata ili 45 minuta, nama je svejedno, ali morate biti složni!“
Ali, ovo nije bila samo lekcija nama koji radimo s tom decom. Bila je to i lekcija i onima koji mesecima ignorišu masu nezadovoljnih prosvetnih radnika i svojim izjavama, ali i nečinjenjem samo podgrevaju nezadovoljstvo. Ljudi zaposleni u prosveti slabo su plaćeni, poniženi, zaplašeni , a sada postaju i apatični.
Pristajemo na malo novca, na nelogične promene u nastavnim planovima i programima, na korišćenje često bezvrednih udžbenika…
Plaćamo iz svog džepa pojedina besmislena stručna usavršavanja, samo da bismo dobili obavezni broj bodova za licencu.
Koristimo udžbenike u kojima je i u devetom izdanju svaki naslov pogrešan, učestvujemo u farsi zvanoj završni ispit u osnovnoj školi.
Pristajemo na to da se u 21. veku kao osnovno nastavno sredstvo, a često i jedino, koristi kreda iz donacija koja je neupotrebljiva za pisanje po dotrajaloj tabli.
Pišemo dopise koje od nas zahtevaju, a nikada ne dobijamo povratnu informaciju.
Brinemo se da li će sutra raditi škola zato što opština nije platila struju, telefon ili grejanje…
Zato, ono sa čime se ni slučajno ne smemo miriti je osuda od strane javnosti, nekih intelektualaca, javnih ličnosti, roditelja! I mi smo roditelji, i naša deca su u školi!
Svima je jasno da su prosvetni radnici jedna ogromna grupa ljudi koja se školovala na državnim fakultetima (veliki deo od onih famoznih 6% visokoobrazovanih). Naravno da i među nama ima vrednih i manje vrednih radnika. Razlozi su mnogi: različiti kriterijumi za zapošljavanje, nedovoljna novčana satisfakcija da zadrži neke sposobne i vredne ljude, nedovoljna motivisanost, atmosfera u društvu… Javnost manipuliše frazama: „Nema ni za koga“, „Šta se oni više bune“, „Dokle deca da ispaštaju“, „Koliko malo radite, dobro ste plaćeni“, „Imate veliki raspust“…
Prosvetni radnici imaju četrdesetočasovnu radnu nedelju. Ono što svako od nas radi nije samo neposredan rad s decom, tu su i dopunska i dodatna nastava, sekcije, rad u timovima, rad na inkluzivnom obrazovanju, pisanje raznih planova, rad u stručnim i odeljenskim većima, rad u organima škole, pripreme za takmičenja, pripremanje časova, pripremanje i pregledanje kontrolnih zadataka, obaveze oko razrednog starešinstva, saradnja sa roditeljima, stručno usavršavanje, dežurstva… Za godišnji
odmor imamo zakonom tačno određen broj dana kao i svi zaposleni u javnim službama, ni manje ni više, ali ga ne možemo koristiti kada hoćemo (za razliku od drugih delatnosti), već kada moramo. Zato nismo u situaciji da koristimo predsezonu ili kraj sezone da bismo letovali jeftinije. To je jedina profesija gde radnici i kada su
bolesni dolaze na posao, jer uglavnom nema ko da ih zameni, a bolovanje bi dodatno umanjilo i onako mizernu zaradu.
Ovaj štrajk prosvetnih radnika, kao i svi prethodni, osuđen je na propast. Postoje mnogi razlozi za to. Vlast radi sve da ga uništi. Ona pravi i deli sindikate, ucenjuje, smanjuje plate, preti otpuštanjem 10 000 radnika… Veliki problem je i osuda od strane javnosti, a najvažniji razlog je izostanak jedinstva među prosvetnim radnicima. Na to su nam ukazali čak i naši đaci.
U teškim vremenima ozbiljna društva ulagala su novac u obrazovanje i kulturu. Na taj način borili su se protiv opasnosti koje prate krizna vremena. Ovim štrajkom prosvetnih radnika deci se na primeru predaje možda najvažnija životna lekcija o borbi za građanska prava, istrajnosti, solidarnosti… Učimo ih čuvanju ličnog
dostojanstva i dostojanstva profesije i značaju i vrednosti obrazovanja! Rušenjem našeg dostojanstva činite nepravdu prema sopstvenoj deci, njihovoj budućnosti i
budućnost celog društva!
Dozvolite im da ovu lekciju nauče! Budućnost će im tada biti sigurno bolja od naše.
Anela Miletić“