Крајем претходне школске године просветни синдикати позвали су своје чланство да ступи у штрајк. Све је почело штрајковима упозорења, прерасло у целодневне обуставе, а затим у такозвани циркуларни штрајк. Спорадично се помињао и ”бели штрајк”, који је позивао на уписивање највиших оцена свим ученицима.
Све то зато што је Влада Србије одбила да испоштује Протокол на који је она сама ставила потпис и печат 2023. године у октобру. Тим протоколом обавезала се да ће плата просветног радника почетника бити једнака републичком просеку. Међутим, средстава, рекли су након нешто више од пола године, нема, те овај документ не може бити испоштован. Пуј пике не важи.
Све се то поклопило са почетком студентских блокада, а видевши где је кренуо воз, синдикати су брже боље, а након састанка са представницима власти, одлучили да опросте држави што их је изиграла и како је један од представника тада рекао ”дају другу шансу”. Да ће обећање бити испуњено колико у октобру 2025.
Недуго потом, за ту другу шансу добили су и неку врсту компензације. Министарство просвете, на челу са тадашњом министарском Славицом Ђукић Дејановић потписало је тада са представницима сва четири репрезентативна синдиката у просвети нови колективни уговор који, између осталог, предвиђа да ће јубиларне награде за запослене у просвети који нису чланови синдиката бити мање за 50%. Да појаснимо. Нису награде увећане за оне који јесу чланови (што би такође било упитно са етичке тачке гледишта) већ су УМАЊЕНЕ онима који то нису.
Представници синдиката сигурно су се тад припремили на лавину незадовољства која их чека. Она је и дошла, носећи бројне коментаре на које су синдикати углавном мудро ћутали. Било како било, у можда најбурнијем периоду за српску просвету у протеклој деценији, у јеку протеста и обустава наставе, они су готово нестали. Није било саопштења, није било изјава, није их било на протестима, ни у медијима. Готово уопште.
Наставници их, међутим, нису заборавили. Током једног од протеста редом су обилазили све канцеларије просветних синдиката у Београду, у жељи да им предају писмо, са идејом да их они који треба да представљају интересе српске просвете чују. Реакције су и тада изостале.
А онда су оним наставницима који су стали уз студенте и њихову борбу одузете плате. Решење по кратком поступку. Без плате која им у претходном периоду сасвим сигурно није омогућила да уштеде довољно како би преживели неколико месеци без примања, наставници нису имали куд. Морали су да се врате у учионице како би прехранили сопствене породице, али и како своје ђаке, посебно матуранте, не би суочили са проблемом губитка године.
Ни тада, синдикати нису стали уз њих. Бар не јасно и гласно. Остали су тихи, неприметни.
Настава се привела крају, оцене су закључене, просветни радници ову школску годину завршавају са горким укусом не пораза, већ понижења.
Али распуст је почео, ваљда су сви све заборавили и синдикати полако израњају. Нажалост, опет с лошим вестима. Једна од њих је обишла бројне медије, а то је да су српске школе за 10 година изгубиле 50.000 ђака. Имајући то у виду, синдикати су затражили да се максималан број ученика у одељењу сада смањи на 24, уместо постојећих 28.
Друга вест прошла је готово неприметно. Сетићете се оне друге шансе коју су синдикати одлучили да дају држави да испуни обећање које је требало да буде испуњено још 1. јануара ове године? Оне да се плата почетника у просвети изједначи са републичким просеком? Е па, биће нам, изгледа, потребна (бар) још једна шанса. Наиме, у свом саопштењу од 26. фебрура ове године (једном од ретких из тог периода), синдикати су упозорили да ће чак и са ”планираним повећањем од 11% у октобру и коефицијента 5% у марту, плата наставника почетника И ДАЉЕ бити далеко од републичког просека”.
Али, то није све. Ни пет месеци касније, на састанку одржаном 10. јула, министар просвете Дејан Вук Станковић саопштио је представницима синдиката да ”договорено повећање коефицијената за октобар месец 2025. од 5% не би требало да буде спорно, али ће висина повећања у 2026. бити доведена у питање.”
Дакле, чак је и то повећање с којим плата наставника почетника не досеже просек, доведено у питање.
Остаје нам само да видимо на који начин ће синдикати који себе сматрају репрезентативним одговорити на ове најаве и да ли ће штити интересе просветног радника или неке друге.
Pored svega navedenog sindikat bi morao da trazi i izmenu zosova u delu gde ministar postavlja i razresava direktore skola. Trebalo bi vratiti na staro da Školski odbor bude zadužen za ta pitanja, ali i da sastav skolskog odbora bude promenejn na sledeci nacin, 5 zaposlenih, 2 roditelja i 2 iz lok.samouprave. Onda ce politika izaci iz škola. O ovome se vec pricalo pre desetak godina.
Smeta mi to „reprezentativni sindikat“. Po čemu? Ministarstvo (Slavica) je reklo da nije njihovo da utvrđuje brojnost članstva. Pa kako se zna da su reprezentativni.
Министар боље нек ћути, ми смо спремни за нове блокаде наставе, а наставници да нас поново подрже.
Izgleda da sindikati u prosveti samo rade iz ličnih interesa, ovde su zaštićeni samo oni koji ne rade, sve što su postigli izjednačene plate sekretara, računovodstvenog radnika, sa platama profesora, a administrativni radnik ima istu platu kao I spremačica sa prvim stepenom stručne spreme. Kada je trebalo da se I njima poveća koeficijent STALO JE SVE, I više se o tome ne raspravlja niti će. Iza administrativnog radnika niko ne stoji, jer su neprimetni, malo ih je I niko se ne bori za njih, ali zato RADE za celu administraciju u školi. PA DOKLE VIŠE?
Reprezativni sindikati godinama nista ne rade njihovi predstavnici imaju ogromne plate i benefite.Cute nije ih briga za prosvetare samo gledajuda sto vise da stave u dzep.Razgovaraju sa novim premijerom da vide koliko im nudi i kako da lazu i obmanjunu prosvetare.
Sindikati su izdali prosvetne radnike i sada se kriju i kao nesto rade i preduzimaju. Sramota da ih bude. Da vidimo na ciju ce stranu stati od 1. septembra. Opet na stranu vlasti, a ne mladosti. Fuj!