Beograd, jun 2025. godine
„Na šta smo se sveli, draga moja…“, jadala se učiteljica Jelica koleginici Stoji na putu do učionice posle sednice koja je upravo završena. „Iz godine u godinu sve gore! Ovo što nam je direktor sad najavio je kap koja je prelila čašu! Pa, ako i to usvoje, onda stvarno ne znam zašto uopšte radim ovaj posao! I to ovako pokvareno provuku na samom kraju godine!“
„Često se pitam zašto sve to trpimo. Samo ove godine su tri puta menjali zakon, i sad, vidiš, najavljuju još promena, i to kakvih, a mi ćutimo.“ reče Stoja. „Pa i stoku kad šicneš po guzici, ona se trgne, a mi ništa! Dođe mi da popijem po bensedin, ili da trgnem neku rakijicu pre svakog časa, da ga lakše preživim.“
„A šta bi, molim te, vredelo i da se pobunimo? Nikog ne bi bilo briga! I uostalom, kome da se obratimo? Ministarstvu koje to sve smišlja?“ besno reče Jelica.
„Pa, u pravu si, ništa ne možemo da uradimo, nego da ćutimo i čekamo šta će novo smisliti, i da radimo što traže od nas. Osećam se kao… slina… pravo da ti kažem. Na kraju ti papiri i izveštaji ispadoše jedini važni, a nastava i sama znaš na šta liči… I krivo mi je što ćutim, ali u pravu si ti – nikog nije briga! Meni muž kaže ’Sami ste krivi za sve, pristali ste da od škole napravite cirkus’, ali lako je njemu da priča. Ima svoju firmu, sam svoj gazda, ovde ne bi izdržao tri dana!“
„Pa, jesmo, istina je, i mi učestvujemo u ovom sunovratu time što ćutimo, ali šta možemo da uradimo? Kada sam prošli put rekla direktoru ono oko pravdanja časova, došao mi je sutradan na čas nenajavljen, iskritikovao me pred decom i pred roditeljima, pa sam rešila da ne trčim pred rudu baš svaki put! Za čije babe zdravlje, ’ajde, molim te!“ odmahnu rukom Jelica.
„To ti kažem! Meni je sto puta došlo da dam otkaz, ali posle se mislim, baš bi nekog bilo briga! Hah! ’Ako nećeš ti, hoće druga tri’, što bi rekla moja pokojna baba. Našli bi nekog ko bi bio poslušan, baš njih sve briga za kvalitet časa! Zato sam i rešila da se ni ne trudim više, na isto mi dođe!“ Stoja se približi Jelici, u želji da niko ne čuje šta će joj sledeće reći. „Prođi samo pored Radine učionice dok traje čas. Pa, to je haos, urlanje, ja ne znam šta rade ta deca. I šta? Njena plata ista kao moja! Hoće li me neko ceniti više?“
„Ma, daj… ima samo manje da te cene što se više trudiš. Treba ovo odraditi do penzije, ni meni ni tebi nije mnogo ostalo, i da nas Bog vidi! Do tad ću, nadam se, dobiti i unuke, pa da ih čuvam i uživam, a ne da se kidam za tuđu decu, razumeš?“
Stoja se toliko unela u razgovor sa koleginicom, da nije ni primetila kad je prošla pored svoje učionice. „Iju, vidi mene… ’Ajde, vidimo se posle!“
A na času…
Učionica je bila prepuna. Kako se bližio kraj školske godine, sa većinom dece su sve češće dolazila oba roditelja. Zakon je predviđao obavezno prisustvo jednog, ali nije bilo zabranjeno da dođu dva, a ako se desi da nekom detetu nijedan roditelj ne može da dođe, bilo je obavezno prisustvo bake ili deke. Stoja je još na početku godine zamolila roditelje da donesu stolice na sklapanje koje će stajati u dnu učionice i zauzimati manje mesta, pa niko nije stajao, već su svi bili za klupama, spremni za čas.
Kad je ušla i krenula prema katedri, svi su ustali u znak pozdrava, što već dugo nije bilo obavezno, ali je Stoja držala do pravih vrednosti. „Mora da se zna ko je učitelj, a ko učenik, ili roditelj, ili baka i deka!“ umela je da kaže.
„Dobar dan svima“, reče Stoja, i uz mnogo napora se osmehnu, kao da se pre časa ništa nije dešavalo. „Jeste dobro?“
„Jesmo“, odgovoriše uglas deca i roditelji.
„E, pa fino! Još malo je ostalo, sad je već sam kraj školske godine, danas ćemo malo obnavljati gradivo i zaključiti poneku ocenu, je l’ tako? Moći će da odgovaraju oni koji žele ocenu više, ako su se spremili…“
Nikolin tata diže dva prsta. „Izvinite, Vi to niste najavili. Kako smo mogli znati da ćete da pitate? Mislim da to nije u redu! Evo, ja prvi nisam učio sa Nikolom, i šta sad, Nikola treba da dobije lošu ocenu zato što se Vi niste setili da kažete da ćete pitati?“
„Tako je!“ začu se iz svih krajeva učionice. „Znate dobro da se usmene provere, po članu 103 stav 2, najavljuju nedelju dana unapred, ovo je potpuno neprihvatljivo!“ dodala je Nikolina mama.
„Sramota!“ reče Vidov tata sebi u bradu.
„Ja se izvinjavam, naravno, u pravu ste. Ja izgleda još uvek razmišljam po starom sistemu, gde se podrazumevalo da se na kraju godine ocene zaključuju i đaci pitaju, ne zamerite… Ipak nekoliko decenija radim tako, i prosto po navici… Naravno, hoćemo li onda da proverimo domaći?“
Roditelji su se načelno složili, pa je Stoja zaključila da nije potrebno glasanje.
„Ima li dobrovoljaca?“
„Evo, mi možemo da probamo“, reče gospođa Andrić. „Sonja, dušo, hoćeš li ti, ili ja?“
Sonja je bila zagledana u igricu na telefonu. Po pravilima koja su tek nedavno uvedena, deci je korišćenje telefona na času bilo dozvoljeno, pod uslovom da utišaju ton.
„Ih, sad sam izgubila život zbog tebe!“ naljuti se Sonja i besno baci telefon mami u ruke. „Sad mi ti pređi ovaj nivo!“
„Pa, nemoj da se ljutiš, dušo moja! Hoćeš da pročitaš svoj sastav nastavnici, pa posle pređi nivo, i izvini što sam te poremetila…“
Stoji je bilo neprijatno, a i ostali roditelji i deca su gledali u pravcu Sonje i njene mame. Polako priđe devojčici i pomazi je po glavi. „Hajde da čujemo šta si nam napisala?“
Sonjina mama je prekorno pogleda. „Već sam Vam rekla da ne dodirujete dete!“ procedi kroz zube. „Dobro znate da za to mogu da Vas prijavim kod direktora!“
Stoja trgnu ruku. „Jao, znam, molim Vas, oprostite. Ja sam, znate, jedinica, i mene su tako mazili, i meni je to ostalo kao normalno… ali potpuno ste u pravu, moram se odvići te ružne navike. Oprostite, neće se više ponoviti.“
Gospođa Andrić poče da odmahuje glavom i cokće. „Neverovatno“, besno je procedila sebi u bradu.
„Hajdemo, Sonja, dušo, da čujemo.“
„Koja je to sveska, mama?“
„Evo… ova sa cvetićima… Čekaj da ti nađem stranu… E, tako. Hajde.“ Sonjina mama se nadvi nad detetovu glavu, prateći šta devojčica čita, i klateći glavom u znak odobravanja.
„Bliži se letnji raspust. Bliži se letnji raspust. Mama, tata i ja ove godine završavamo drugi razred. Tokom letnjeg raspusta, ići ćemo na more kako bismo se rel… reee… rel…“
„Re-lak-si-ra-li“, reče joj mama. „Relaksirati znači opustiti se, znaš?“
„Re…laski..rali i skupili snagu za treći razred. U avgustu ćemo ići kod… Mama, ovo ne mogu da pročitam!“
„Kod bake na selo. Pa, znaš da idemo kod bake, dušo!“
„Kod bake na selo. Iako se radujem raspustu, nedostajaće mi moji drugari i njihovi roditelji. Nadam se da će mi u trećem razredu biti malo lakša školska torba, tatu i mamu mnogo bole leđa kad je nose.“
„Odlično, Sonja! Pa, ovo je čista petica! Savršeno!“ uskliknu Stoja. „Da li je još neko ovako lepo napisao zadatak?“
Milošev tata diže dva prsta. „Evo, možemo mi da probamo! Miloš je sâm napisao, mama je samo ispravila pravopisne greške, i mislimo da je svakako zaslužio pet. Evo, pogledajte, pola strane sitno pisanim slovima.“
„Predivno. Hajde onda prvo da upišemo tu peticu, pa ako Miloš želi da pročita, može.“
„Ne želim!“ podviknu Miloš.
„Ne moraš, naravno. Nikoga nećemo terati. Ima li dece ili roditelja koji žele da pročitaju domaći?“ upita Stoja, gledajući po razredu. Nekoliko sekundi tišine jasno je govorilo da takvih nema.
„Ako deca ne žele da čitaju, ne moraju“, reče Andrijina mama, „ali mislim da bi trebalo svima koji su uradili da upišete ocenu koju roditelj smatra da je dete zaslužilo, jer u suprotnom ispada da su neki dobili dobre ocene, a drugi, koji su se jednako trudili – nisu.“
„Slažem se, naravno“, reče Stoja. „Ja ću sad prozivati po dnevniku, i zamolila bih svakog roditelja da kaže šta misli za koju ocenu je dete uradilo domaći.“
Priđe katedri i otvori laptop. „Andrić, nju smo već ocenili, petica… Brkić?“
„Pet“, začu se iz druge klupe.
„Dobro. Gvozdenović?“
„Pet“, ponosno doviknu Ivin tata.
„Đorđević?“
„Četiri“, reče Uroševa mama.
Stoja se začudi. „Zašto četiri?“
„Pa, Uroš nije stigao da uradi domaći, a i suprug i ja smo baš bili zauzeti, znate, mi imamo male blizance, i tu je uvek puno posla, ali Uroš je baš želeo da napiše taj sastav, i molio nas da mu pomognemo, tako da ga s jedne strane treba nagraditi, ali mislim da ne bi bilo fer da mu date pet, jer ipak nije napisao, tako da…“ Uroševa mama obori glavu. Shvatila je da je kriva, i da će zbog nje dete dobiti
lošiju ocenu.
„Slažem se. Četvorka, i svaka čast za dobru volju i kod Vas i kod Uroša, i za vašu objektivnost, iznad svega!“
„Čekajte“, reče Milanova mama, sekund pre nego što je Stoja unela ocenu u elektronski dnevnik.
„Ja sam u Savetu roditelja, i možda imam malo više prava da kažem da je ovo nedopustivo! Ako ovako nastavimo, škola će izgubiti smisao! Čemu ovo vodi?“
„Ali, gospođa Đorđević je pošteno ispričala kako je bilo, mislim da to treba nagraditi, i Uroš je, kako ste čuli, zaista želeo da uradi domaći! Iako je njeno dete, ona je objektivno zaključila da to mora biti ocena manje od onih koji su napisali sastav…“ pravdala se Stoja.
„Upravo zato mislim da je četvorka nedopustiva! Šta biste mu dali da, na primer, nije želeo da uradi, ili da je njegova majka pokušala da Vas slaže? Vi ste i vaspitač, ne samo učitelj! Primerom pokažite da podržavate određeni model ponašanja, i zahtevam da Uroš dobije pet, kao primer drugoj deci!“
„Aha…“ shvatala je Stoja! „Pa, da, u pravu ste. Kako mi je to promaklo? Naravno, pet, Uroše. Bravo!“ Stoja se zamislila. „Da ne gubimo vreme dalje, mislim da mogu svima da upišem po peticu, je l’ tako?“
Roditelji jednoglasno odobriše novi plan. „Konačno počinje da shvata“, došaptavala su se dva roditelja.
„Evo sad gledam, pa čini mi se da će svi iz srpskog imati pet… Možda imamo dve ili tri ocene na granici, ali baš sam zadovoljna!“
„A, ko su ti na granici?“ – upita Milanova mama. „Molim Vas da pročitate imena, kako bih iznela na Savetu da imamo decu kojoj je srpski jezik maternji, a koji nemaju pet iz srpskog!“ Prezrivo je pogledala Stoju.
„Ne kažem da će to biti četvorke, nego…“
„Nego biste malo da nam svima natežete živce, je l’ tako?“ uključi se Stefanov tata.
„Ne, zaista mi nije to cilj, ako je tako zvučalo, ja se izvinjavam. Ne bih sad da imenujem, ali imamo nekoliko dece koja još uvek ne znaju sva štampana slova ćirilice, pa samim tim loše urade i kontrolne zadatke, razumete?“
„Pa, draga naša učiteljice, a ko je trebalo da ih nauči tim slovima, pitam ja Vas!“ ustade Nemanjin otac. „Na šta to liči? Sad su oni, ili ne daj Bože mi, krivi što deca ne znaju slova! I zato će deca da ispaštaju, i imaju četvorke? Da li čujete Vi sebe?“
„Ne, nisam to rekla, nego, nažalost, postoji samo pet ocena, i mora se napraviti ipak neka razlika između deteta koje zna sve, čiji roditelji sa njim rade i domaće i kontrolne zadatke, i…“
„A oni koje niste naučili ništa, njima ćete četvorke, a? Budite srećni da sam raspoložen danas, inače bih odmah otišao kod direktora, ili u Ministarstvo!“
„Hajde da glasamo“, pokuša Uroševa mama da smiri situaciju. „Ko je za to da sva deca imaju petice iz srpskog, imajući u vidu da im je to maternji jezik, i da svakako znaju da ga govore za pet?“
U razredu se podiže čitava šuma ruku, čak su i neka deca odložila mobilne telefone kako bi glasala.
„Eto, rešeno!“ Uroševa mama pogleda učiteljicu, očekujući zahvalnost što joj je rešila neprijatnu situaciju. Stoja joj se nasmeši.
„Odlično“, reče. „Staviću u napomenu da je razred jednoglasno doneo ovu odluku, i eto, to smo rešili. Hajde do sutra razmislite i o drugim predmetima, kako ćemo ocenjivati, da ne bismo gubili vreme i zaključivali jednu po jednu ocenu. Pošto svi imate pristup elektronskom dnevniku, ako budete imali vremena, možete sami zaključiti ocene svom detetu, pa ćemo popričati o svakoj oceni na času. I molim
vas, navedite argumente u napomeni, ne možemo, ipak, bez bilo kakvog obrazloženja zaključivati, ne bih da sutra imam neprijatnosti, ako me razumete.“
„Nema tu šta mnogo da se priča“, dobaci Jelenina mama iz poslednje klupe. „Valjda mi bolje znamo svoju decu, i šta znaju i šta ne znaju, pa svakako roditelj detetu želi najbolje, i zna šta njegovo dete zaslužuje!“
„I to je istina, slažem se! Odlično“ reče Stoja. „I, dobro je da nisam zaboravila – molim vas da proverite izostanke svog deteta, i da ih sami opravdate pre kraja školske godine, jer sistem će u suprotnom ostaviti te izostanke neopravdane, a to ne želimo, svakako ni vi… a ni ja.“
„Bože gospode, kakva glupost! Sad treba tim stvarima da se bavimo!“ brecnu se Ivanov deka.
„Pa, jeste, to je još iz februara, kad je upisivanje odsutnih bilo obavezno. Srećom, to je ukinuto, pa više nećemo imati takve probleme.“
Kad se začulo zvono, Stoja oseti olakšanje. Časovi su joj bili sve teži i duži, plašila se da će doći dan kad neće više moći da prati nova pravila, i kada će sa dobrim razlogom nagrabusiti. Na hodniku sačeka Jelicu.
„Šta ti je to ispod oka, crna Jelice?“ uplašeno upita Stoja kad je videla koleginicu.
„Ma, ne pitaj, zaključivala sam ocene iz matematike… Ali, ne brini, sve se dobro završilo, neće me prijaviti, što je najvažnije. Čak se izvinio što je tako reagovao!“
„Uh, dobro je“, reče Stoja i zagrli koleginicu oko struka. „Beži, molim te, danas tako lako možemo ostati bez posla, sreća pa su roditelji još uvek razumni, inače, da hoće, mogli bi baš da nam prave velike probleme. Hajdemo kod tetkice po led, da ti ne otekne.“
Koleginice se, u tišini, uputiše ka kuhinji. Zatvorile su za sobom vrata, i zamolile tetkicu da ova priča ostane njihova mala tajna.
Autor: Maja Bugarčić